Gračanica: Život u kontejneru

U Gračanici u naselju sa 54 doma, veličine 12 kvadrata, žive već osam godina prognane srpske i romske porodice s decom ili starci, deleći jedno zajedničko kupatilo.

Hajte, hajte, sedite! Poslužite se! Bog je napravio da se mi s Kosova rasturimo po Srbiji da širimo kulturu, glasno se nasmejao domaćin male sofre ispred najmanjih domova u opštini Gračanica. "Ko bi reko - ljudi, a žive ko sardine", gorko se smeje 44-godišnji Srđan Marković, jedan od stanara u naselju koje čini 54 kontejnera, načičkana na metar jedan od drugog.

U tih 12 kvadrata kontejnera sa Srđanom žive i supruga 40-godišnja Sunčica i dvoje dece, 14-godišnji Stefan i 19-godišnja Sonja. Meštani gračaničkog kontejner-naselja su uglavnom interno raseljena lica iz Prištine, Kosova Polja i Obilića.

Komšije su i pacovi: Kontejner-naselje u Gračanici

Dan za danom sede na pragu svog malog doma, na pola metra od komšijskog, i zbijaju crnohumorne šale na sopstveni račun. Skučeni uslovi života nisu im skinuli osmeh s lica, ali su im narušili zdravlje.

Pojedini kontejneri su pojedeni rđom, a svuda unaokolo širi se miris kanalizacije i smrada. To nije za veliko iznenađenje jer svi koriste jedno jedino kupatilo! Miševi i pacovi nakotili su se svuda okolo. Tek poneki preleti preko noge, kaže, pred veče. Psi lutalice su bukvalno opkolili naselje. Dok su daleko, meštani se ne plaše.

Živimo kao psi

Markovići su poreklom iz Prištine, odakle su spasavajući glavu pobegli 1999. u Kosovo Polje. Mislili su da tamo postoji neki bolji život, ali su ponovo morali da se sele 2004. godine. I već osam godina žive u kontejneru.

- Čim zahladni, odmah nam isključe struju. U naš kontejner stavili smo jednu malenu furunu i to nas nekako ogreje. Ali, kupatilo je napolju i još zajedničko za sve nas. I možete misliti kako izgleda odlazak na kupanje dok je napolju 15 stepeni ispod nule! Ne možeš ni da ga održavaš na toliko ljudi, pa ko zna kakva bolest tamo može da se zapati. Leti kad upekne, poludimo od vrućine. Joooj, gledamo da se nekako sklonimo u hlad, al' žega ubija! - priča Sunčica Marković.

Njena najveća muka su deca. Priča kako joj je teško što je morala da ih podigne u 12 kvadrata, koji se svedu na dva za kretanje, jer treba da stane i nameštaj:

- Neprijatno je kada deca treba da se presvuku. Neprijatno im je da ovde dovedu prijatelje. Samo oni znaju kako su sve ove godine propatili s nama. Krevete na sprat od šporeta, frižidera i stola dele heklane zavese. I to je sve. Obrni-okreni, čitava porodica ne može da sedi u jednom delu "kuće".

Markovići su se nadali da će kao interno raseljeni dobiti stan, ali sada su, kažu, izubili svaku nadu.

- Drugu mogućnost nemaš. U stanove koje je pravila Vlada Srbije neki drugi su se uselili. Među njima su i oni koji već imaju stanove ili kuće, a mi smo ostali u ovom naselju. Najlakše je da kažu da imamo imanje i da nam ne treba. Pa, gde mi je to imanje kada živim ovde?! Što bismo se godinama ovako patili da imamo gde? Izbacili su nas sa spiska za koru hleba jer je žena našla posao, a radi za 100 evra mesečno. Živimo ko psi - stiska šake Srđan Marković.

Priča i kako su posle godina takvog života pogubili i živce, pa su zbog celokupne situacije česte svađe i među ukućanima i među komšijama.

Od pehara do bede

U trećem kontejneru levo do Markovića sa troje dece živi i bivši sportista, član jugoslovenske reprezentacije u boksu, 47-godišnji Jefto Arsić. Sa dve ćerkice u naručju i suprugom izbegao je iz Prištine, ostavljajući za sobom ugodan život i sijaset nagrada, pehara, plaketa koje je osvojio kao bokser lake kategorije. Kao interno raseljen utočište je potražio u Crnoj Gori, da bi se posle vratio na Kosmet. Bez dinara u džepu postao je stanar kontejnerskog naselja:

- Jureći pravdu i istinu, doživeo sam krah svega onoga za šta sam se zalagao. Nema socijalne pravde, sigurnosti, budućnosti, kad vidim kako se država brine o građanima. Doživeo sam da moram da se obratim Centru za socijalni rad, a njemu je potrebno šest meseci da odluči da li će mi dati koru hleba. Toliko traje odlučivanje. I šta do tada? Kako izdržati? Da li oni zaslužuju poverenje ovih građana koji sede po ovim kontejnerima i nemaju izlaz? Zar je potrebno državi toliko da vidi kome je pomoć potrebna?

Arsić je kao član svetskog parlamenta Roma apelovao na pomoć, ali kaže da je njegova inicijativa kao i mnogo puta do sada izmanipulisana.
- S nama se ponašaju neodgovorno i diskriminativno - dodaje on.

Sa žarom u očima seća se života u Prištini i bokserske karijere jer je "sport nešto najlepše u životu".

- Verovao sam da ljudi kroz sport mogu da prevaziđu probleme. Da baveći se sportom mogu da se formiraju kao zdrave ličnosti. Bio sam učesnik reprezentacije na balkanskom prvenstvu, bio sam olimpijska nada, imao sam više od 300 mečeva u karijeri, a završio ovde. I čemu da se nadam?

U Srbiji nema gde, jer 2.000 sela zvrji prazno, kolektivni centri se zatvaraju, a 47 godina je kasno da se započne novi život. Posle ovoliko godina, čovek nema ni volje da nastavi. Ne znam kako da nastavim, kada su na svakom koraku prepreke i diskriminacije. Ni za omladinu nema budućnosti. Moji su suviše mladi, a nemaština čini svoje. Teško je držati ih na pravom putu - kaže Jefto.

Na tatinu priču 19-godišnja Marica i 18-godišnja Katarina samo sležu ramenima. Ni same ne znaju kako da se iščupaju iz situacije u kojoj su se našle.

- Šta je - tu je. Živimo kako moramo. Ovde nemamo prijatelje. Porazgovaramo samo između sebe. Nema posla, ali se nadamo da ćemo uspeti da se osamostalimo. Da se snađemo nekako. Ali kako, baš i ne znamo - sleže ramenima Marica.

Na sreću Jeftovu, najmlađi devetogodišnji Antonio tog dana je otišao da pomogne majstorima i zaradi prvu dnevnicu.