Bankrot u apoteci

Pre neki dan banuo Veljko Smiljanić u zlatiborsku varošicu Čajetinu da kupi lekove ženi Milenki. Od svoje kuće u selu Ljubiš poneo je sve pare koje je prethodnih dana zaradio u nadnici, a ispraznio je i fioke i pretresao slamarice.

I sve je u sebi računao: "Uzeću lekove, kupiću lubenicu, malo kafe i šećera, svratiti do kafane, popiti jedno dve-tri rakije, a ako šta preostane para, uzeću i unuku Branku neku čokoladu i loptu."

Ali, tamo u apoteci zlo po Veljka: lekovi su koštali više nego što je imao para u starom novčaniku. - Šta sad da radim, dijete? - pitao je Veljko apotekarku. - Niti imam više para, niti znam đe da pozajmim, a ženi trebaju svi lekovi. Dobro mi je jadnica zanemogla.

- Žao mi je, gospodine, ali ja vam ne mogu pomoći - odgovorila je apotekarka i vratila lekove u rafove.

Veljko Smiljanić

Veljko je izašao iz apoteke. Prvi put za 62 godine pošla mu je suza na oko.
- Došlo mi bilo da crknem od muke! Da sam imao konopac stavio bih ga oko vrata. Zar za lek da nemam? Ljudi imaju kule i gradove, a ja nemam za lek ženi što mi je rodila četvoro đece i pomogla da dve kuće skućim.

Tumarao je taj dan Čajetinom ne bi li sreo nekog poznatog i uzajmio. Za tih nekoliko sati shvatio je da je debelo pogrešio u životu.

- Shvatio sam da je naš srpski seljak poslednja rupa na ovoj nesrećnoj državnoj svirali i da se seljaku sve crnje piše, ali da se smrkava i državi. Tek sam tad ukačio da je pametan onaj Manojlo što je otišao da radi kod Švabe. On će bar dobiti neku penzijicu i imaće za lek i pivo, a šta sam ja dobio što sam u desetoj godini stavio jaram na vrat? - pita se Veljko.

Veljko i Milenka Smiljanić

Veljko i njegova Milenka su ceo život radili i ceo život davali Srbiji, počev od poreza do četvoro dece i 13 unuka. Veljko je punih 26 godina radio u državnoj firmi, a Milenka muzla krave, sirila i predavala sir i kajmak seoskoj zadruzi. Mada su oboje zašli u sedmu deceniju života, nemaju nikakva primanja.

- Još idem u nadnicu, kopam, plastim, berem malinu, cepam drva. Evo, juče sam jednom komšiji istrugao, iscepao i složio sedam kubika drva. Radio sam od pet do pet. Dao mi pola kila rakije i hiljadu dinara. Više nije imao. I on je siromah sam. Uzmem hiljadarku i donesem kući da obradujem babu.

Njihov dom je u ljubiškom zaseoku Smiljanići, tridesetak kilometara daleko od hotelskog sjaja na Zlatiboru. Stari izlokani put trebalo je da bude asfaltiran još pre nekoliko godina, ali u Ljubišu se priča da su mašine otišle do jedne zlatiborske vikendice.

- Nije nam država dala ni metar asfalta do kuće, ni vodu, ni kredit, ni stan, ni penziju, niti nas ko iz države pita kako smo, đe smo, jesmo li živi, treba li nam štogod. Kao da smo gubavci, kao da smo poslednji ljudi na ovom svetu! - širio je ruke Veljko pod lozom u dvorištu ispred jedne od dve kuće koje je, kako kaže, napravio od para zarađenih sa deset kvrgavih prstiju.

Asfalt zvani pusta želja

Žao mu je što selo umire.
- Sve oko nas nestaje. Gasi se kao petrolejka pred zoru. Jedni umiru, drugi odlaze, a treći samo svrate. Ipak, naša duša je puna, jer smo Milenka i ja uradili sve što je trebalo da uradimo. I ne bismo dali našu punu dušu za nečiji pun kofer blaga - uverava Veljko.
- Jes', tako je! - odobrava Milenka.