Više vukova nego goveda

Gornje Punoševce, selo na oko 1.300 nadmorske visine, 30-ak kilometra udaljeno od Vranja, na granici prema Makedoniji i Bugarskoj, paradigma je propasti seljačke države, kakva je Srbija nekad bila. Do sela se dolazi uzanim, razlokanim zemljanim putem kroz šumu, zaobilazeći brdo Motina koje kao da približava selo nebu. Većina kuća uraslih u šiblje, čičak i glog, neke polusrušene.

Borivoje sa sinom i unukom Markom

Nekad ih bilo 37, sada osam gde žive ljudi. Od tih osam, samo dva domaćinstva sa po dvoje dece. U selu ima 18 stanovnika, šest krava, nešto kokošaka, pasa i mačaka. A preostali seljani tvrde da je bogom dano za stočarstvo.

- Kada sam polazio u školu, početkom 60-ih godina prošlog veka, bilo nas je 30-ak đaka prvaka. U danas dvoje đaka, moji unučići Marko i Marija! Šest kilometra pešače do centralne škole u jednom pravcu, mora roditelji da ih paze jer ovde vukovi kolo vode i leti. Nekad je svaka kuća imala po stotinak ovaca. Danas nema nijedne! Bilo je mesa, mleka, vune, svega! Pašnjaka, koliko hoćeš - počinje priču 62-godišnji meštanin Borivoje Veličković.

Ljuta sirotinja

U njihovoj kući jedino žive tri generacije. Napravili su je svakodnevnim, mukotrpnim radom.

- Ono što su meni i mojoj supruzi Radici ostavili u amanet naši preci to isto prenosimo sinu Slaviši i snaji Sonji koji su rešili da ostanu sa decom na kućnom ognjištu. Nema nikakve filozofije, države nije, niti će biti pomoći, zato "u se i svoje kljuse"! Radi, svakodnevno, sve što pretekne ulaži u domaćinstvo. Imamo 10 hektara obradive zemlje, šumu, vodu, četiri krave, tele, kokoške, tri plastenika, veliku baštu, voćnjake - nastavlja priču Borivoje.

Porodica Bore i Stančeta vredno kupi seno

- Ovde je netaknuta priroda, nema ljudi, pa nema ko da zagađuje. Proizvodimo pšenicu, ovas, ječam, raž. Na 50 ari sadimo pasulj, na 30 krompir! Sadimo bundeve, paprike, paradajz i sve povrće. Poznati smo u Vranju po proizvodnji kravljeg sira koji prodajemo direktno po kućama, ali žive pare malo ostane.

Mnogo je kuća napušteno, nekima se više ni beleg ne poznaje, a druge su pred raspadom, urasle u šiblje, pa se do njih teško prilazi.

- To me najviše boli jer svakodnevno prolazim pored tih kuća. Nisu njihovi vlasnici otišli daleko, malo ih je u Beogradu, skoro svi su u Vranju. Nekad, 70-ih, a posebno 80-ih godina prošlog veka noge su lomili da stignu što pre do Vranja i zaposle se u tadašnjim gigantima: Simpu, Jumku, Koštani. Kad fabrike propadoše, oni postadoše ljuta sirotinja. Kuće u selu nisu održavali, pa nemaju gde da se vrate - priča Borivoje.

Nije lako u planinskim selima. Nema prilaznih puteva, planina je surova. Put do Gornjeg Punoševca nije popravljan nikad. Malo birača u biračkih spiskovima, pa selo vlast ne interesuje.
- Do sela se dolazi samo terenskim vozilima, ako se krene ovim drugim putem, ostaćete bez auspuha kao što ste i sami doživeli - kaže Borivoje.

- Nekada je konj bio glavno prevozno sredstvo, pa volovi. Ljudi su bili upućeni jedni na druge. Kad je trebalo nekome pomoći, okupljalo se celo selo. Mnogo je moba. Nije se dozvoljavalo, nikad, da neko dete zaplače zato što je gladno. Danas ljude ubi zavist! Naš napredak u ovom napuštenom selu retko kog raduje.

Druženje s kurjacima

U selu osim Veličkovića dvoje dece imaju i Bora Ristić i Stanče Stanković. Nisu se venčali, ali žive zajedno i izrodili su dvoje dece, 12-godišnjeg Dragana i 11-godišnju Emiliju, koja je završila 5. razred.

- Imamo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka oko 100 evra mesečno, a od toga se ne živi. Radimo svi, deca zajedno sa nama, znaju ako ne rade, nema hleba i mleka. Imamo kravu, čuvaju je, prave svirale, pevaju po okolnim brdima i tako se zabavljaju. Imamo televizor, stara neka marka, signal nije neki, ali gleda se. To je kad padne mrak za sve nas, a posebno za decu, glavna zanimacija. Za čokoladu nemamo, ali ima mleka, varenike, kačamaka, proje, hleba namazanog svinjskom mašću sa tucanom paprikom - kaže Bora.

Sada je raspust, ali deci ne daju da sa kravom idu daleko od kuće, a kad rade u polju, idu uvek zajedno zbog vukova!
- Udivljalo se sve, vukovi kao domaće životinje, veliki kao telad. Spuštaju se do kuća, na putu. Skoro je vuk jednom starijem meštaninu oteo jare iz ruku. Pre neki dan, jedna starija komšinka susrela sa sa vukom na putu. Ona se ukočila od straha, onjušio je i otišao - priča Bora. - Zato kad krene školska godina decu pratimo do škole, šest kilometra pešačimo u jednom pravcu kroz šumu.