Najstariji srpski beskućnik

Iako ima 95 godina, već čitavu deceniju živi kao beogradska skitnica, preživeo je nemačke logore, a žene su ga skoro koštale glave.

Životni vrtlog nije štedeo 95-godišnjeg Ladislava Milunovića, rođenog u Subotici. Skoro 10 godina je beskućnik, preživeo je zloglasni Mauthauzen, pobegao iz Aušvica, posle rata gradio po Nemačkoj, da bi ga iz kuće koju je sa drugom suprugom stekao u Zemunu izbacila njena kći.

Živeo je u šumi pored centralnog groblja, a posle nekoliko godina potucanja sa kamp-prikolicom i bežanja pred komunalnom inspekcijom, jedna Sanja istog prezimena ustupila mu je plac u zemunskom naselju Plavi horizonti.

Odatle ga niko ne tera, ali sve što ima nad glavom je jedan limeni krov, gomila smeća i starih stvari u koje je ušla memla i nataložio se smrad. Nedavna oluja je srušila poljski klozet, a kupatilo nije ni imao.

Hvali se da je zdrav ko dren, ali sa štapom ipak ne može daleko. Do javnog kupatila vode ga neki ljudi dobre volje, koji mu donose i hranu, vodu i sve što mu je potrebno. Njegov rod ga je zaboravio. Negde oko Kelna, kaže, živi njegova kći Ljiljana sa unukom, ali za njega ne pita. Drugih srodnika nema.

- Valjda ju je sramota svega ovoga. Živim kao životinja! Nekada danima nemam ništa za jelo - počinje Ladislav. Izašao je u staroj, odrpanoj košulji, čakširama slične starosti, jedva uvezanim oko struka. U čarapama je hodao po dvorištu, jer papuča nema.

Ja sam samo broj

- Imam pravo na neku penziju, ali su mi dokumenta pokrali, stara su istekla i nemam nikakav papir sa kojim bi mogao da podignem penziju. Državu baš briga! Nju ja ne zanimam. Jednom sam dobio pravu na kućnu negu, ali niko nije došao da mi pomogne. Briga ih!

Nad glavom ima samo limeni krov

Jedini dokument kojim Ladislav raspolaže jeste iz nacističkog logora. To poglavlje je otvorio pričom o svojoj najvećoj ljubavi - Margareti.

- To je moja prva ljubav. Prelepa Mađarica! Živeli smo srećno u Subotici. Voleo sam je jako, ali ona je volela novce. Imao sam tri i po lanaca zemlje i dve kuće, a kada je počeo rat, sve je to prodala, a mene strpala u logor. Tamo sam proveo tri godine, od 1942. do 1945. godine - priča deda Ladislav dok polako zavrće prljav rukav na košulji i pokazuje logorski broj.

Ja sam samo broj

- Evo ga broj! To sam ja! Samo broj! Radio sam u rudniku u Poljskoj. Utovarao sam i pakovao kamen. Prvo su me poslali u Mauthauzen, pa zatim u Aušvic, odakle sam srećom pobegao. Bilo je to baš 1945, tada su već Rusi od Krakova krenuli u ofanzivu. I dobro je da sam utekao. Ko nije, tog su Nemci ubili - s mukom priča Ladislav.

A bežao je kao na filmu.

- Iskočili smo kroz otvorena vrata vagona. Tada su bili, oni stari, otvoreni. Vozili su nas da radimo. Lokomotiva bi zastala svaki put kada naiđe na raskršće. U jednoj stanici, Barthezen su zvali to mesto, nas četvorica smo poiskakali dok je stražar pored nas spavao u vagonu. Ukrao sam mu ruksak sa hranom. Šta ću? Bili smo gladni. I odatle u Mađarsku, pa kući u Suboticu, pa do Zemuna. Margareti sam sve oprostio, a naša kći Ljiljana me je molila da je dovedem u Nemačku kada sam 1962. tamo otišao da radim na građevini. Ali, ona se o mene ogrešila, silne probleme mi je napravila - za trenutak Ladislav zastaje. Jedna teška knedla mu se spustila niz grlo. Dalje nije mogao da priča.

Gluvonema pastorka

- Moja druga žena Anica i ja smo lepo živeli. U kući u ulici Sibinjanin Janka u Zemunu. Zajedno nismo imali dece, ona je imala kćer Ankicu iz prethodnog braka. Na žalost, pre devet godina je udari šlog u dvorištu i umre odmah. Za dva dana su me izbacili iz kuće. Kuća se vodila na njeno ime, Ankica je deo prodala, ne znam kako, i mene izbacila. Mislio sam, rešiće se nekako. Bilo mi je žao da je tužim, jer je gluvonema - priča Ladislav koji se početkom ove godine ponovo našao pred svojim kućom. Bio je s druge strane ograde. Skitnica koja sa psima živi u staroj kamp prikolici. Samo je gledao izdaleka, Ankicu nije video.

- Živeo sam posle u šumi kod Centralnog groblja, imao sam nekakvu kućicu od kartona i najlona. Došao sam posle nekoliko godina potucanja po raznim mestima jer sam čuo da tamo ima još ljudi kao što sam ja. Beskućnika. Bilo nas je dvadesetak. Svi bez igde ičega. Ali, nije nam bilo tako loše. Imali smo svoje mesto pod suncem, sve dok nas nije odatle policija oterala - priča Ladislav.

Ladislav i njegova prikolica obišli su Zemun i Beograd. Policija ga je ganjala, on je bežao.

- Danas ne tražim ništa. Samo da živim kako mogu. Imam ja svoje društvo. Ove četiri Lajke, kako doziva svoje pse, brinu o meni, brane od napasnika. Neće me ljudi, ali umem sa životinjama. Mnogo ih volim, i one mene. Ne želim da se odvojim od njih, pa zato neću u dom. Želja mi je samo da imam hrane, da pojedem i popijem i njih nahranim. To je sve.