Ispovest pukovnika Veselina Šljivančanina (1): Moji dani u Hagu
Nekadašnji pukovnik JNA Veselin Šljivančanin u Beograd stigao je redovnom linijom Jata 7. jula nakon što je odlukom predsednika Haškog tribunala dva dana ranije, a posle osam godina - postao slobodan čovek i pušten iz pritvora u Sheveningenu. U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", dnevni list koji je, kako kaže, u Hagu čitao od prve do poslednje stranice, pukovnik Šljivančanin otkriva mnoge nepoznanice vezane za svoj slučaj, ali i život u pritvoru Haškog tribunala.
- Dugo i često sam razgovarao i šetao sa Slobodanom Miloševićem. Znao sam da je bio bolestan, i da je imao problema sa pritiskom. Veče pre nego što će preminuti, 10. marta 2006. godine, Milošević, Duško Knežević, (optužen za logore Omarsku i Keraterm) i ja smo igrali remi. Ništa nije delovalo neobično.
Čak je Knežević pravio kačamak i kada je bilo vreme ulaska u ćeliju, Milošević je uzeo malo tog kačamaka i jogurta i odneo u svoju ćeliju. Sledećeg dana, 11. marta, bila je subota i stražari su nas već u devet sati otključali kako bismo otišli na sport.
Do tada je bila praksa da oni koji ne žele da se bave sportskim aktivnosti ostaju zaključani u ćelijama, a Milošević je retko izlazio, jer je uglavnom do kasno u noć radio na svom predmetu, pa su i stražari znali da pre podne spava malo duže.
Valjda ga zbog toga i nisu budili to jutro. Kada smo se vratili, posle sat ili sat i po - otišli smo da se istuširamo i onda je nastupila uzbuna među stražarima. Odmah su nas sve ubacili u svoje ćelije i držali sve do šest sati po podne. Niko nije znao šta se događa, dok to popodne nije došao zamenik upravnika i naredio nam da po smenama odemo na ručak i objasnio da je Milošević preminuo u svojoj ćeliji - kaže Šljivančanin.
Prinuđeni na zajednički život
- Tokom prvog boravka u Haškom tribunalu, bio sam smešten na istom, prvom spratu sa Slobodanom Miloševićem, dvojicom Hrvata, jednim Muslimanom i dvojicom Srba iz Bosanske Krajine. Među nama je vladao lep odnos, poštovali smo jedni druge. Sada čitam kako se navodno u Haškom tribunalu svi vole. Nije reč o tome. Svi smo prosto bili prinuđeni na taj zajednički život, jer ste u suprotnom bili osuđeni na izolaciju. |
On je ispričao i jednu anegdotu kada ga je Milošević upitao: "Šljiva, hoćeš li mi reći istinu kako si to mitraljezima branio Kuću cveća od Šešelja".
- Iznenadilo me je pitanje, ali sam bio spreman da mu objasnim. Rekao sam mu: "Evo Slobo, ovako je to bilo. Od Skupštine SFRJ smo ranije dobili naredbu i uputstvo da Gardijska brigada obezbeđuje Kuću cveća sa Titovim grobom.
Onda su, te 1991. godine počeli da izbijaju u svim republikama razni nacionalisti i mi jedno jutro čujemo kako je Šešelj sakupio veću grupu ljudi i da planiraju da zabiju glogov kolac u Titov grob. Otišao sam na kapiju 25 na kojoj su primani posetioci i zaista video mnoštvo ljudi koji ne dozvoljavaju nikome da prođe.
U svim vanrednim prilikama Gardijska brigada ima posebnu proceduru i ja sam naredio da se iznad Kuće cveća postavi mitraljez M-84, a pri tom sam često svojim vojnicima govorio o Sutjesci i posebno odbrani Ljubinog groba".
("Kad se više ne čuje vatra sa naših položaja, znači da na Ljubinom grobu nema više živih proletera", poruka branilaca prelaza Kosur i Ljubin grob za vreme bitke na Sutjesci 1943. godine).
- Pozovem jednog poručnika i kažem mu da siđe u masu i pita ih jel znaju za Ljubin grob i da ću ja tako braniti Titov grob. Ovaj je sišao i rekao okupljenima: "Šljivančanin je potpuno lud. Stalo priča o Ljubinom grobu" i pokazao im puškomitraljez". Nije prošlo ni par minuta, a svi su se razbežali.
Kada sam to ispričao Sloba je počeo da se cereka kao malo dete i sa njim sam se nekoliko dana kasnije dogovorio da na naš sprat pozovemo Šešelja i Mladena Naletića Tutu.
Obišao Kuću cveća
Već posle nekoliko dana na slobodi, sa svojim advokatima iz Haga Stefanom Burgonom i Novakom Lukićem, Šljivančaninu je udovoljena želja da posredstvom unuka Josipa Broza, Joške, uđe u Kuću cveća i pokloni se senima bivšeg vrhovnog komandanta kome je položio vojničku zakletvu. |
Za divno čudo, zatvorska uprava nam je odobrila taj susret i mi smo se malo družili i pričali, kad je Sloba, onako šeretski, upitao Šešelja jel hoće da čuje kako mu je propala namera da zabode kolac Titu. Kada sam ispričao celu priču, Šešelj se zacenio od smeha i jedva je uspeo da izgovori: "To si ti hteo puškomitraljezom na mene?".
- Pa što si hteo da rušiš tamo gde ne treba - uzvratio sam mu kroz šalu.
Bila je to jedna od retkih prilika da se i u tim, zatvorskim zidinama začuje iskren smeh.
