Hleb gorči od pelina

Robijašima je bolje nego meni, imaju tri obroka dnevno, mnogi i zarade u zatvoru i ne osećaju se tako bedno kao ja, kaže Draško Gmizić, profesor mašinstva i korisnik narodne kuhinje.

Kada sam prvi put stao u red za hranu, osećao sam veliku sramotu, ali između života i stida pobedio je život, kaže za "Vesti" Draško Gmizić (55), profesor mašinstva iz Gornjeg Milanovca koga je nemaština dovela do narodne kuhinje. Gmizić je bez posla već osam godina, a od pre dve godine hrani se na narodnom kazanu.

Nije bilo lako stati u red?

- To ne bih poželeo nikome. Taj dan, a to je bilo pre dve godine, nikada neću zaboraviti. Kada sam stao u red za hranu kao da mi se tlo pod nogama izmaklo. Propadao sam u neki bezdan i mislio da ću umreti od stida. Ali, između života i stida pobedio je život.

Da li ste u međuvremenu izgubili osećaj stida?

- Ne! I danas kada dođem u Crveni krst po sledovanje, imam isti osećaj. Ima dana kada stid nadvlada i tada ne idem po hranu. Zatvorim se u kuću i trpim glad do krajnje iznemoglosti, a onda opet stanem u red. Sa istim osećajem bezvrednosti i odbačenosti kao kad sam prvi put došao u narodnu kuhinju.

Kako ste došli u tu situaciju?

- Radio sam više od dve i po decenije u jednoj milanovačkoj fabrici kao projektant i šef razvoja. Dobio sam otkaz, preko noći sam se našao na ulici, bez novca i bez perspektive. Pokušavao sam da nađem posao, ali gde da ga nađem kad su takozvanim transformacijama najviše pogođena proizvodna preduzeća.

Niste član nijedne partije, ali da jeste da li bi vaša situacija bila drugačija?

- Sve bi bilo drugačije. Prvo, ne verujem da bih ostao bez posla, a drugo, verovatno bi se i za mene našlo neko rešenje. Ali, eto, između narodnog kazana i članske karte neke partije izabrao sam kazan, jer mislim da ovako neće moći doveka. Mislim, dovoljna mi je sramota što sam na kazanu, još jednu ne bih preživeo.

Kada čoveka obuzme glad spreman je na svašta, pa i da se ogreši o zakon?

- Nikada mi to nije palo na pamet, čak ni onda kad i po nekoliko dana nisam stavio zalogaj hleba u usta. Za kriminal treba da se rodiš. Ja sam vaspitavan drugačije, da radim i zaradim. Zato sam ovako i prošao. Danas su robijaši u boljoj poziciji od mene.

Kako?

- Imaju smeštaj, tri obroka dnevno, ne misle na to da li će im neko isključiti struju i telefon zbog neplaćenih računa, mnogi ponešto i zarade u zatvoru. Ne osećaju se tako bedno kao ja kad stanem u red za parče hleba posoljeno stidom i gorko kao pelin.