Groblje kao narodna kuhinja
Srbi često vole da kažu kako je Srbija jedna velika tajna, ali nije baš tako i nije tajna da mnogi nekada dobrostojeći radnici koji su ostali bez posla i bez ikakvih prihoda odlaze na sahrane preminulim sugrađanima koje za života nisu ni poznavali kako bi, kakav je običaj u Šumadiji, dobili hranu koja se deli za dušu pokojnika i za koju kažu da bolja nego u najboljim restoranima.
Tako je u Čačku, nešto manje je izraženo u Gornjem Milanovcu, ali prema onome što se zna, slično je na grobljima širom Srbije. Jer, oni koji odlaze po svoj obrok na groblje u Čačku dobro znaju da Srbi na grob pokojnika iznose najbolja jela, a znaju i to da ih rodbina koja sahranjuje ili daje parastos nikada ne bi oterala sa groba i da nikada ne bi dozvolila da sa groblja odu gladni.
- U početku me je bilo toliko sramota da sam imao želju da me sahrane zajedno sa pokojnikom, ali gladan stomak ne zna za stid, pa se čovek vremenom navikne, a i hrana je kao u najboljim restoranima. Nekada sam bio jedan od najboljih radnika, ali preduzeće je prodato, propalo, ja ostao bez posla i bez igde ičega i groblje je mesto gde preživljavam. Zapravo, kad malo bolje razmislim, a tako je sa svima nama koji redovno dolaze na sahrane i znanim i neznanim
Čačanima, dolazeći na groblje ne činimo ništa loše. Naprotiv, učestvujemo u poslednjem ispraćaju pokojnika, ništa ne tražimo i nikome ne dosađujemo. Stojimo po strani dok domaćini hranom i pićem posluži sve važnije goste, pa ako nam pruži paketić sa hranom - pruži, ako ne - nikom ništa. Mada, već dve godine gotovo svakodnevno dolazim na sahrane i nikada se nije desilo da ne dobijem hranu i nikada od rodbine pokojnika nisam doživeo nijednu ružnu reč. Prihvatio sam svoju situaciju, ali još sanjam mašinu na kojoj sam zarađivao svoju platu, vreme kad sam na groblje išao samo kada sam na onaj svet ispraćao one koje sam poznavao i na groblju nikada nisam pojeo ni parče hleba - kaže za "Vesti" Miroljub R, bivši radnik jedne od uspešnih čačanskih preduzeća, uz molbu da ne bude fotografisan.
I na gradskom groblju u Gornjem Milanovcu ima onih kojima je grobljanska hrana draža od kazana narodne kuhinje, ali sveštenik koji je dugo godina na službi u ovom gradu seća se i drugačijih vremena.
- Naravno, i na groblju u Gornjem Milanovcu ima ljudi koji nezvani dolaze zato što su gladni i uvek budu ponuđeni kao rod rođeni, a mnogo puta im domaćin, shvatajući da na sahrane ne dolaze iz besa, upakuje i po nekoliko paketića s hranom da ponesu kući. No, takve su prilike, a ja sam, verovali ili ne, upamtio vremena kada su na grobljima redovni gosti bili najpoznatiji privrednici i lokalni političari i da su jeli i pili kao da im je to poslednje u životu. Za njih je to bio neki čudan adet koji ni do dana današnjeg ne mogu da razumem, za razliku od ovih ljudi danas koji na sahrane dolaze zato što su gladni. To što ljudi dolaze na sahrane da bi jeli nije problem za sveštenika, koliko je problem to što siromahe koji umru često nema ko da isprati te sam nekoliko puta do sada bio u situaciji i nosim sanduk sa pokojnikom jer drugih nije bilo - naglašava sveštenik koji kaže da bi o događajima na sahranama u rudničko-takovskom kraju mogao da napiše roman.
Sakupljači voska
Za razliku od onih koji sa svećom od tri dinara odlaze na groblja po obrok, mnogi na gradska i seoska groblja u okolini Čačka i Gornjeg Milanovca gledaju kao na izvor osnovnog ili dodatnog prihoda dobijenog sakupljanjem nedogorelih ili izgorelih sveća na grobovima. Sakupljanjem voska na grobljima se organizovane bave na desetina žitelja ovih krajeva koji mesečno, prema rečima jednog sakupljača voska, zarade između 10.000 i 15.000 dinara. Sakupljen vosak proizvođačima sveća prodaju po ceni od 100 do 120 dinara za kilogram i na taj način obezbeđuju dodatne prihode za svoje porodice. Najveća zarada, kako kažu "berači" voska, jeste dan posle Zadušnica.
