Srpska hrana i Evropa (2): Zakon o krštenicama za telad

O Zakonu o bezbednosti hrane u sitnim seoskim domaćinstvima u okolini Vranja niti su čuli, niti znaju o čemu se radi. Samo retki će vam reći da su nešto načuli na televiziji i da se ta nevolja sprema da bi Srbija ušla u Evropsku uniju. Pošto ne veruju u skori ulazak Srbije, ne opterećuju se zakonom.

Nemamo ni pare za koncentrat: Jagoda Ristić

Selo Zlatokop na tri kilometara istočno od Vranja spojeno je sa gradom preko gvozdenog mosta na Južnoj Moravi i naselja Palestina. Njegovi žitelji slove za snalažljive i visprene ljude koji svoj lebac zarađuju pomoću "tri svrdla i dva vretena".

Goran Ilić, poljoprivrednik, tvrdi da su ih mnogi zakoni mimoišli.

- Tako će biti i sa tim zakonom o hrani. Imamo najbolje njive pored Morave, ali poljoprivredom se retko ko ozbiljno bavi. Ne isplati se, radiš kao konj, a zarada nikakva, presipaš iz šupljeg u prazno. Sitničari se za sebe i ono što pretekne za pijac. Iako selo broji preko 300 kuća, nećete naći da neko čuva više od četiri krave, 50 kokošaka, pet svinja. Ovce čuvaju dvojica u selu. Koze ne čuva niko - počinje priču.

Živi sa ženom i sinom koji studira u Nišu. Poljoprivreda mu je glavna delatnost. Gleda da svaštari i da obezbedi hranu i prihode za školovanje sina.

- Imam četiri krave, oko 60 kokoški, tri vepra i tri svinje i to je sve. Štala je nova, uredna, tako ću da upišem u dnevnik koji ćemo, kako kažete, morati da vodimo. Krave su nam lepše od većine žena u selu. Tako kažu ljudi kad ih vide. Pogledajte, Belka, Marica, Cica i Sunčica su uvek spremne za izložbu, kao manekenke za modnu pistu. Znači, upisaću ih kao lepotice. A, kako ne bi bile? Štala se čisti tri puta dnevno, a ujutro pre no što ih pomuzem, operem im vime, pa onda svoje ruke bebi sapunom i ima do poteče rajsko mleko - sa osmehom priča Goran.

Nada se da će sveska za vođenje dnevnika biti dovoljno velika kako bi upisao sve što treba, čak i trenutne impresije.

- Lako je upisati kada je krava vakcinisana, da li je kašljucala i pila antibiotike, kada je postala steona. Sve to radimo po propisu jer od krava živimo. Vakcinišu se redovno, kad postoji potreba za antibiotike, damo im i ne muzemo ih po nedelju dana dok ne ozdrave. Kad im dođe vreme da ih odvedemo biku, pamtimo taj dan. Naravno, da bi znali kada će doći tele na svet. Zato nam neće biti teško da odredimo i upišemo dan kada su postale steone. Kad dođe na svet tele, i njega ćemo da upišemo. Voleo bih da se donese zakon o donošenju imena i izdavanja krštenica za telad, kao i overenog papira o vođenju ljubavi između bika i krave. Da i država uzme udela i deo odgovornosti u hasapu, te pomogne sama sebi da što pre uđe u EU. Nemoj da se desi da Unija nestane, a Srbija spremna k'o zapeta puška. Ništa nije čudno kad smo mi u pitanju - priča Goran.

Osim kravama, ponosi se veprovima i svinjama. Svi su negde oko 150 do 200 kile težine, čisti u odvojenim prostorijama od betona.

- Upisaću ih u dnevnik kao pametne, koje imaju dobar apetit i vole društven život. Bukarile bi se (parile) svaki dan. Kad počnu da besne i skviču pustim im vepra zvanog Toporko i smiri ih. Veprovi su posebna priča, osim Toporka ostala dvojica su uštrojena. Toporka čuvam da bi svet ugledala prasad. Voli da popije pivo sa uživanjem. Tada je najmoćniji. Pravi srpski vepar. Po jedna svinja oprasi od 10 do 12 prasadi. Sila je Toporko, sve njegove vrline, jer mana nema, moraju da se upišu u dnevnik. Ako treba i fotografije ću da zalepim o svim njegovim aktivnostima koje utiču na dobijanje zdrave hrane - kaže Goran.

Bora Nedeljković, krepka starina, i njegov sin Micko čuvaju oko 60 ovaca.

- Ne pričajte mi o zakonima, preturio sam preko glave više država i nisam upamtio ni jedan. Dnevnik neka vodi sin, ali kako će se snaći ne znam jer je glavni oko ovaca pastir Stanoje Mitić poznat u selu pod nadimkom Tajson Doživotna. On ne zna da piše, ali pamti. Mogao bi da priča, a školovana deca da zapisuju. Ona iz inspekcije. Naše ovce pasu po zlatokopačkim ridištima, tu u blizini i sve je pod kontrolom. Od našeg Tajsona i vukovi beže. Ne muzemo ovce, ne pravimo sir, samo jaganjce prodajemo i to na kuću, na pijac ne nosimo - kaže Bora.

Neko od komšija koji je prisutan dobacuje da je higijena bitna i da tu mora da se pazi.

- Neka paze oni što prave mleko i sir. Znam mnoge koji prave ovčji sir, pitajte po ovim našim selima da li ima tog kome nije upao brabonjak u mleko i kako ga vadi prstima - smeje se Bora i nastavlja - Što se nas tiče, ako treba ovce ćemo da kupamo, jaganjce da češljamo i vežemo im mašnice pred prodaju.

Jagoda Ristić sa suprugom i dvoje dece živi u selu od suprugove plate, a kućni budžet dopunjuje od čuvanja kokošaka i prodaje jaja. Ima oko 50 kokošaka koje slobodno šetaju po dvorištu i jedu prirodnu hranu.

- Koncentrat dobijaju u malim količinama jer je skup. Imamo svoju hranu, nose redovno, ne toliko kao kad bi bile na veštačkoj hrani. Kažete, moraćemo da vodimo dnevnik. Pa, dobro, tu su deca, ona će da pomognu u tome. Da sam bila za školu, ne bih ostala domaćica i čuvala kokoške. Mogu da upišu koji koncentart kupujemo. Najbitnija hrana je pšenica, kukuruz, ječam sa naših njiva. Njive nisu tretirane hemikalijama, mi za tako nešto i ne znamo. Prinosi zavise od Boga, da ima kiše kad treba, sunca, takođe, kad treba, a da nema poplave pored Morave i slučajno gradobije. To neka upišu deca i obavezno da navedu su naša žumanca jarko crvene boje, zato se sva kupe za kuću. Za pijac i nemamo. Da proširimo uzgoj ne smemo. Ako podbaci letina na njivama, šta ćemo? - priča Jagoda.

Seljaci iz vranjskih sela spremni su za hasap i Zakon o bezbednosti hrane.

- Hrana će biti bezbedna od strane seljaka, ali seljaci od strane države neće - ističu meštani Zlatokopa.

Sutra - Srpska hrana i Evropa (3): Trošak od 100.000 evra