I šumadijski seljaci besni na vlast: Krompir ne raste u fotelji
Vekovima presipamo iz jedne kace u drugu i čuvamo Srbiju da preživi dok gospoda političari smišljaju neke nakazne propise, žale se domaćini iz Koštunića i Brajića.
Bilo bi lepo da se izbori u Srbiji održavaju svake godine! Više u zbilji nego u šali kaže Obrad Dmitrović Spalin, domaćin iz sela Koštunići, jer se vlasti seljaka sete samo u predizbornim kampanjama.
Političari tada obećavaju sve i svašta, a kada izbori prođu seljaci ostaju prepušteni sami sebi, boreći se sa sve većim nametima. Njegovo mišljenje dele i ostali poljoprivrednici iz sela sa Suvobora i Ravne gore.
- Imam oko 50 hektara zemlje, od čega 30 hektara na Ravnoj gori. Jedan sam od imućnijih domaćina u selu. To mi ništa ne vredi, jer seljaku nikada nije bilo gore nego danas - priča Dmitrović.
- U kući mog oca na Ravnoj gori, iako otac četnike nije zvao, bio je smešten štab Draže Mihailovića. Zbog toga sam posle rata prilično propatio, ali i pored toga tvrdim da nije bilo pravednijeg i boljeg vremena nego što je bilo Titovo doba za sve u ondašnjoj Jugoslaviji, pa i za seljaka.
Tada sam se lepo okućio, a danas ne mogu ni da održim to što sam u Titovo vreme stekao, baš kao što ovi danas ne mogu da prodaju sve što je tada u Srbiji napravljeno, a svaki dan nešto prodaju.
Šuplja obećanja
Protest vojvođanskih poljoprivrednika njihova braća po motici sa Ravne gore smatraju potpuno opravdanim. Da bi oslikao seljačku muku, Dmitrović navodi jasne činjenice:
- Nafta nam je najskuplja na svetu, a ima godina kada džak veštačkog đubriva košta koliko 300-400 kg najboljeg krompira. Svakodnevno nam uvode neke nove zakone bez kojih se, tobože, ne može u Evropsku uniju, a svaka kuća u selu bi morala da ima bar po jednog člana domaćinstva da proučava to što dokoni državni službenici predlažu i usvajaju.
Država kao daje neke subvencije i olakšice, ali sve je to na dugačkom štapu jer se na njih čeka mesecima, pa i godinama. Ne mogu da se setim neko iz ovih krajeva kupio neku mašinu pod povoljnijim uslovima. Jednostavno, ovo je vreme totalne propasti srpskog seljaka, a koliko vidim, ništa se bolje ne piše ni samoj državi.
Obrad gazdovanje imanjem polako prepušta unucima, 24-godišnjem Milanu i tri godine mlađem Rajku, koji su nakon školovanja odlučili da se vrate na selo i bave se stočarstvom i proizvodnjom krompira.
Na drugom kraju sela, u domaćinstvu Stanka Tomovića koji se bavi isključivo proizvodnjom krompira na površinama koje se mere desetinama hektara, slična priča.
- Otkupna cena krompira ove godine bila je i do 70 dinara za kilogram, u trgovinama je dostizala cenu i do 120 dinara, pa je krompir u nekim momentima bio skuplji od prasetine što nije realna cena.
To je bila najviša cena krompira u poslednje dve decenije, ali seljaci ne zaboravljaju da su prošle godine prodavali krompir za 12 dinara po kilogramu, a pretprošle su dobijali svega tri dinara te se mnogima više isplatilo da ga bace nego da ga predaju nakupcima. Realna cena krompira za seljaka bila bi oko 30 dinara za kilogram - priča Tomović.
Uvoznici napravili carstvo
Stanko Tomović kaže da je najveći problem što država nije sposobna da obezbedi stabilnost domaćeg tržište i obezbedi izvoz krompira i drugih poljoprivrednih proizvoda iz Srbije.
|
Živeli na trnjini
Kao jedan od načina za unapređenje poljoprivrede, pa i kvalitetnijeg i boljeg života seljaka, predstavnici vlasti preporučuju ukrupnjavanje prozvodnje. Živomir Petrović iz sela Brajići smatra da bi to moglo da se ostvari samo u nekoj uređenoj državi.
- Pitam se šta bi bilo ako se opredelim za proizvodnju maline i krompira, a omane rod, grad ubije useve i voćnjake ili mi otkupljivači ponude cenu od koje ne mogu da izvučem ni uloženo. Dosetili se funkcioneri u svojim udobnim kabinetima da nam fali samo to da se srpski seljaci opredele za jednu kulturu i misle da će nam onda cvetati sve u poljoprivredi i državi. E, brajko, da su tako razmišljali oni pre nas, seljaka više ne bi ni bilo.
Petrović smatra da je najsigurnije posaditi od svega pomalo, pa šta rodi:
- Ako omane malina, neće krompir, neće voće, povrće, na kraju, bilo je godina kada omane sve i kada su se seljaci prehranjivali glogom i trnjinom i preživeli. Tako mi vekovima presipamo iz jedne u drugu kacu i čuvamo ovu Srbiju da preživi. Nije to, gospodo iz ministarstava, kao što piše u tim vašim knjigama.
Ako ćete baš po tim knjigama, onda u njima mora da piše i šta neka država čini da pomogne svojim seljacima jer je i to važno, ako ne i najvažnije...
Rakija čuva kuću
U Srbiji je prema standardima Evropske unije donet Zakon o rakiji po kome seljak u svom domaćinstvu može da peče rakiju za svoje potrebe, ali ne može da je prodaje. - Da oni koji su glasali za ovaj zakon znaju kako se živi na selu, taj propis nikada ne bi bio ni usvojen. Rakija ti je, brale, za seljaka oduvek bila garancija koja se čuvala u podrumima, a često je u nemirnim vremenima i zakopavana u zemlju. Kada ništa ne rodi, a bilo je i takvih godina, onda seljak natovari na volujska kola bure sa rakijom, proda i kupi sve što mu je potrebno da mu čeljad ne pocrkaju od gladi.
Eto, zato je srpski seljak uvek smatrao rakiju blagom koje se prodaje samo u krajnjoj nuždi, a sada mu zabranjuju i to - komentariše Živomir Petrović, seljak iz Brajića. |
