Kako sam postao izdajnik

Iako dugo stvaralačko putovanje Vuka Bojovića jeste i zvanični srpski brend, najčešće je bio osporavan i progonjen ali istovremeno cenjen i poštovan. Prkosio je svim vremenima, partijskim i političkim autoritetima, delao uz vetar iz ubeđenja, oprobao se u književnosti, u vajarstvu dosegao visine, ali je najduže istrajao vodeći beogradski Zoološki vrt Vrt dobre nade, koji je za njegovog vakta doživeo pravu renesansu.

Ostvario dečečke snove

 

- Uspeo sam, a ipak sam nesrećan čovek, niko ne može da mi pomogne, poslednjih 30 godina trudim se da nešto loše napravim, a ne polazi mi za rukom. Zbog toga nemam parametre šta je dobro šta je loše. No, kad izađem iz zoo vrta pogledam okolo, vidim urušena ljudska i građevinska stanja, brže-bolje vratim se u vrt, izdivim se sebi, čestitam, kažem: "Bojoviću, bravo"! Eto, jadam se, nemam rivala da se poredim, kažite mi koga ja to mogu da prevaziđem, ja sam neprevaziđen. Samo sa Vukom Bojovićerm mogu da se poredim, da ratujem s njim i uspevam da ga pobedim.
 

Vuk Bojović je rođen 18. decembra 1940. u Ilinom brdu kraj Pljevalja gde su mu roditelji radili kao učitelji. Nakon završetka osnovne škole u Danilovgradu, Bojovići se sele u Nikšić. Vuk je često menjao mesta i škole, a tokom studija klupe u parkovima i automobilska groblja bili su mu prirodna prenoćišta.
 

- Imao sam nesreću da potičem iz "kvinslinške" porodice i bio sam dugo godina građanin drugog reda. Nikad nisam bio prohtevan. Bio sam zanimljiv đak, ono što me zanimalo radio sam briljantno, a što me je gnjavilo, odbacivao sam. Ipak, sudbina je strašna vodilja, nepogrešivo me je kroz ta polja duhovnih satiranja vodila ka umetnosti.

Na časovima nikada nisam slušao ono što me ne zanima. Često sam bio u nirvani, u mislima i na papirima crtao, iako o likovnoj umetnosti nisam znao ništa. Probao sam i upisao likovnu akademiju, verujući da ću tu naći polubogove, obrazovane i genijalne ljude, erudite. Brzo sam se razočarao. Povlačio sam se i sve više bivao svet za sebe.

 

Borba u budalastoj šumi
 

Današnje Vukovo prkosno stanje duha može se objasniti i umećem opstajanja tokom surovog studentskog života. Prazni džepovi i gladan stomak bili su njegova svakodnevica. Spavalo se gde je bilo slobodnog kreveta ili mesta. Izbacivan je iz studentskog grada i tetkinog stana, ali prihvatan od istomišljenika, entuzijasta i gubitnika.

- Bilo je situacija kada su nam parkovske klupe bile sigurna mesta za spavanje. Tražili smo i bolja rešenja, stari automobili na automobilskim grobljima Karaburme nudili su komfornije uslove. Mog druga pesnika Vitu Nikoliću izbacili su iz sanatorijuma na Bežanijskoj kosi zbog nedoličnog ponašanja, a mene iz stana naglavačke najurila tetka, isto zbog sablažnjivih postupak, pa smo našli neke limuzine na otpadu. On spavao u fići, zvali smo ga garsonjera, a ja u nekom fapu. Odatle bi odlazili u hotel "Moskva" i tu mlatili slamu i donosili razne deklaracije, poput one da li da izdamo tetkin stan na šest meseci za gotove pare ili ne. Čekao se Vitin glas. A on će: "Ja sam za. Pošto je tvoj otac mogao da izda otadžbinu, možeš i ti tetkinu sobu". Od tog jutra pratio me je kvinsliški glas.
 

Po završetku likovne akademije Vuk uplovljava u pedagoške vode. Postaje profesor jedne osnovne škole, pa srednje, bio predavač i na Višoj trgovačkoj školi i u dva mandata direktor te škole, za koju kaže da nije valjala pet para. Od nje je, tvrdi, napravio fenomenalnu školu. Baš taj uspeh otvorio mu je vrata ka zoološkom vrtu.
 

- Pošto nisu mogli da nađu pogodnu ličnost za direktora zoološkog vrta pozvali su me u Skupštinu grada Beograda. Nisam otišao, već otrčao, jer mi je želja još od detinjstva bila da budem tako nešto. Bog je tako hteo ispunio mi je dečačke snove i omogućio da sve ono što nisam ostvario u ateljeu, realizujem u zoološkom vrtu.

Od te 1986. godine, pa sve do današnjih dana Vuk Bojović bije bez predaha razne bitke. Za spasavanje sebe, zoo vrta, svojih ideja. Suprotstavljao se raznim režimima, partijama, političarima, moćnicima. Izazivao mnoge sujete, prezirao, diskvalifikovao, otvoreno se rugao, prozivao, upirao prstom. Branio se delima, ismejavao predloge i rešenja vlastodržaca. A kada je shvatio da su pamet i kreativnost postali opasnost, a ne poluge napretka zemlje, upustio se u štrajk glađu. Tek tada su oni sa mozgom prvi put bili glasniji i Vuku je ostala i glava i ćud.
 

- Sve dok u zoo vrtu nisam ništa radio, nisu me dirali, čak hvalili su me. Čim sam počeo da budem kreativan, postao sam njihova opasnost. Udarali su me toljagama po glavi da bi me vratili u stanje proseka. Čak ni tadašnji gradonačelnik Aleksandar Bakočević nije mogao da me zaštiti, iako mi je bio naklonjen. Imao sam predaha za vreme Nebojše Čovića i sada tokom mandata Dragana Đilasa. Sve ostalo vreme potrošio sam u bitkama i ofanzivama sa raznim neprijateljima. Najopasniji su bili oni koji nisu imali ni gram mozga, a punih džepova i prisvojenih fotelja. Opstao sam, jer ova zemlja uprkos nesrećama ima mnogo umnih glava, ali od budalaste šume nisu mogli da se vide - tvrdi Vuk.

Nevaspitan prema novcu
 

Vuk Bojović je u ljubavi prema životinjama prevazišao i samog sebe, a u svemu je neskroman.

Vuk sa ćerkom Mašom

 

- Za moju "skromnost" primera na pretek. Nađite vrt u svetu koji može da se pohvali ovim što mi imamo. Recimo, bela lavica je pre neki dan okotila četvoro lavića. I sve i jednog ih prihvatila. I taj slučaj je jedinstven u svetu, jer bela lavica odmah odbacuje mladunčad, naša jok, desilo se čudo. I to nije prvi put, rađala je i ranije. Njeni lavići sada krase vrtove po Americi, Evropi... Postali smo centar planete za razmnožavanje belih lavova. A ja pitam vas u čemu smo još centar sveta, u glupostima - odrezao je Vuk.

Tvrdi da kod njega nema neuspeha. Jedno vreme je o tome mnogo razmišljao, čak i boga molio da mu dopusti da napravi neuspeh, da bar jednom u životu obraduje cinike.
 

- Ja sam umetnik sa ubedljivim tragovima. Ti umetnički pečati su neizbrisivi, poslednji sam ostavio pre nekoliko dana. Iz Aranđelovca stiže najnovija skulptura koju sam napravio.Ovekovečio sam beloglavog supa, kako reče Mikelanđelo "koji je već tamo bio". Samo sam ga iz te gromade mermera oslobodio. A inspirisao me moj Đole, koga smo ovde u vrtu odgajili, i njegov lik, koji simbolizuje klanac Uvca, krasiće prostore našeg vrta - obećava Vuk.
 

On je umetnik bez sopstvenog ateljea i isključivo je stvarao na otvorenom, u kamenolomima i poljima. Sve vajarske kreacije koje danas krase prostore nekadašnje Jugoslavije stvarane su u nesvakidašnjim uslovima. Pohvalio se, a šta bi drugo, kako je ovih dana prvi put pod stare dane dobio atelje.

Spomenik Samiju

- Nikako nisam počeo da se grebem od vlasti, ona se grebe od mene. Naprosto atelje sam dobio zato što poslovnog prostora u Beogradu ima kao kiše, nikoga više ne uzima. E, oni se setili da mi daju prostor, reklamirajući tako svoje partijske širine i odmah počeli da mi naplaćuju dažbine. Dosad su mi samo jednom dali prostor u podrumu zgrade u Tiršovoj i zbog mojih glasnih razmišljanja brzo me isterali.
 

Pošto se školovao živeo i stvarao u vreme najžešćeg komunizma tematika mu je bila odgovarajuća toj ideologiji, suprotnoj shvatanjima njegove porodice čiji su članovi svi listom živeli, ginuli i umirali za četničku ideju.
 

- Od nečega sam morao da živim. To mi je jedini bio izvor prihoda, a oni koji to pričaju neka jedu šta hoće. Školovao sam se da budem umetnik, gotovo nikada nisam radio za groblja, a kada sam i radio, činio sam to besplatno jer nisam hteo da se na tuđoj nesreći bogatim. Ali sve što je bilo partizansko, naplaćivao sam žestoko i mogu da vam kažem lepo sam živeo nomadskim životom. Bio sam nevaspitan prema novcu, nisam mogao da se smirim dok ga ne potrošim. A trošio sam ga nemilosrdno i ništa nisam radio dok sam ga imao.
 

Bojović je kao večiti pobednik i nepopravljivi kreativac ubeđenja da su u ovoj državi najveće štetočinje političari. Ne krije da je lepše zamišljao inkvizitore nego ove egzekutore, otimače naše kolektivne budućnosti, koji su dolazili po njegovu glavu. No i danas uživa nadmećući se u "retorici sa morkama, paunovima i papagajima" ne krijući divljenje prema sopstvenim kreacijama koje su ovaj naš zoo vrt pretvorile u najlepši beogradski kutak.
 

Majmun disident Čuveni beogradski majmun Sami proslavio se svojim dvostrukim bekstvom iz zoološkog vrta. Prvi put je pobegao 1988. godine, napravivši pravu pometnju na dorćolskim ulicama. Pregovori sa Samijem Drugi put, iste godine, preskočio je ogradu vrta i krenuo ulicom uz navijanje i skandiranje radnika fabrike "Beko" i učenika Srednje mašinske škole "Petar Drapšin", koji su, videvši ga kroz prozor, počeli da napuštaju pogone i učionice.   Građani su nosili parole: "Sami, mi smo s tobom!", "Sami, ti si pravi!", "Vratite nam majmuna! Posle smrti vuk Bojović mu je podigao bronzani spomenik u zoo vrtu. Spomenik je otvorio dramski pisac Dušan Kovačević, koji je Samiju održao govor kao slobodarskom stvoru čiju tradiciju treba nastaviti. "Feral" je celu naslovnu stranu posvetio Samiju i napisao: "Oni su svom majmunu podigli spomenik, kad ćemo mi našem?"