Udavače pobegle u Nemačku
Gornje Trebešinje, selo sedam kilometara istočno od Vranja, smešteno je pored istoimene reke u živopisnom ambijentu. Na prste se mogu izbrojiti kompletna porodična domaćinstva, ali je zato mnogo staračkih, pa meštani kažu da njihovo selo polako izumire.
- Naša procena je da će selo prepoloviti broj stanovnika u narednih 10 godina. Ugasiće se odžak na mnogim kućama jer neće imati ko da nastavi život pored porodičnog ognjišta. Mnogi su ranije otišli u inostranstvo, uglavnom u Nemačku, i tamo ostali da žive. Kad treba da žene sinove, dođu i pokupe nam devojke iz sela. Ono što je kasnije stasalo pobeže u Vranje - počinje priču o svom selu Srđan Stefanović, poljoprivrednik.
- Kako neće da se prepolovi kad goč (bubanj) ne odzvanja selom tolike godine. Preko dvadeset njih je stasalo za ženidbu. Evo naš Goran, radi u Simpu, ali se ne ženi - priča Svetozar - Toza Antić, poljoprivrednik.
Pokloni
|
U selu nema devojaka za udaju. Sve gledaju da pobegnu u grad gde su uslovi života bolji.
- Danas je drugo vreme, ali nije bolje bilo ni ranije. Nije narod džabe govorio: "Da nisi donjovranjska krava i gornjotrebešinjska nevesta." Donje Vranje je bilo odvojeno od grada i snabdevalo je varošane mlekom. Gornjotrebešinjska nevesta morala je da nosi hranu i vodu u rukama i na glavi, i to peške preko brda, pa kroz zemlju smonicu koja se lepi za noge da dođe do njiva. Muči se da napravi jelo, još više da ga donese, a kad stigne čeka je motika u ruke i kopanje do noći - kaže Svetozar i dodaje: Nekada je svadbi u selu bilo po nekoliko mesečno. Živelo se za veselje, pesmu, igru i još ponešto.
Čeljikovac ljubavi
|
