Mladi se vraćaju i hvataju motike
Iako je odrastao u gradu Miloš Kostić vratio se sa suprugom Jelenom na dedovinu gde se bavi poljoprivredom i od prodaje krompira, malina i stoke lepo živi
Deda Ignjatije Kostić(77) i njegova supruga Jelka (75) iz Poloma, sela na Suvoboru, udaljenom od Gornjeg Milanovca četrdesetak kilometara, danas su počasni domaćini dobrostojećeg domaćinstva Kostić jer su nedavno brigu o kući i zemlji preuzeo unuk Miloš (26) sa svojom suprugom Jelenom (26). Ništa tu, možda, ne bi bilo neobično da unuk i njegova supruga nisu gradska deca - on Čačanin, a ona Beograđanka. Svoju budućnost videli su baš u Polomu.
Imaju vremena i za druženje
|
s"I pre nego što smo našu ljubav ozakonili i pred Bogom i pred narodom, Jelena i ja smo odlučili da se vratimo na selo. Ja sam po profesiji autolimar iz Čačka , a Jelena je Beograđanka sa diplomom Biološkog fakulteta, smer zaštite životne sredine. I Jelena i ja volimo selo i to je bilo presudno da donesemo odluku da živimo u Polomu, ali i sve drugo nam je govorilo da smo doneli dobru odluku", kaže Miloš Kostić koji je voma brzo postao viđeniji domaćin u selu.
Seosko domaćinstvo, a posebno dobro seosko domaćinstvo se veoma teško predaje u ruke nekom dugom bez velikog poverenja, ili velike muke. U slučaju domaćinstva Kostić u pitanju je zadovoljstvo i sve je rešeno vrlo brzo.
"Baba Jelka je spremila dobru večeru, a ja sam za večerom predao mledenicma novčanik i time sam dao u ruke imanje, odrešene ruke, ali i veliku obavezu. Imao sam u njih poverenje i već smo baba Jelka i ja sigurni da nismo pogrešili. Oni sada vode brigu o svemu, pa i o nama starcima, a Jelki i meni je preostalo samo da ih ponekad posavetujemo i to je sve. Kada dođe vreme, a to će biti uskoro, Miloš će dobiti i tapiju na desetak hektara imanja", objašnjava deda Ignjatije.
I Miloš i Jelena su gradska deca, ali od malena su često posećivali svoje na selu i pomagali u poljoprivrednim poslovima i tu je možda i seme njihove odluke koje je proklijalo i zahvaljujući i teškoj ekonomskoj situacijom u zemlji. Ono što nisu znali o selu, zemlji i čuvanju stoke brzo su naučili i za veoma kratko vreme postali su poštovani domaćini.
I Ilija će kao Miloš i Jelena
Ilija Despotović (20) jedan je od tridesetak momaka iz Poloma koji tek očekuje da stane na "ludi kamen", ali kada se to desi: - Onda ću i ja kao Miloš i Jelena. Mislim, lepo je živeti u gradu, ali mnogo mi se više sviđa da budem svoj na svome u Polomu - ističe Ilija Despotović.
|
"Sejemo oko tri hektara krompira, imamo trideseak ari malina, desetak ari crnog luka, u štali imamo četiri krave, dvadesetak ovaca, voćnjak pun svinja, proda se nešto i drva iz našeg zabrana, imamo svoju mehanizaciju i sve stižemo da uradimo na vreme. Istina, dosta se radi, ali se i dobro i zaradi. Kada sve preračunamo, Jelena i ja mesečno čisto zaradimo oko 600 evra što je za seoske uslove više nego dovoljno da se lepo živi", iskreno priznaje novopečeni domaćin.
Jelena je sa lakoćom prihvatila život na selu i veoma brzo naučila kako se mesi hleb, kako se muzu krave i kako se siri mleko i prave sir i kajmak, kako se računa kada će se oteliti koja krava... Da se ne shvati pogrešno - i u selu Polom se mnogo radi i teško živi, kao i u svim drugim srpskim selima, ali i pored toga Miloš i Jelena su našli svoju računici i svoj mir.
"Ovde nemamo ni gazde, ni šefove, ni razmišljanje kada ćemo ostati bez posla, niti brigu kada gazdarici treba platiti stan. Jednostavno, u prilici smo da samo od nas zavisi kako ćemo organizovati život. U selu živi 270 duša među kojima je četrdesetak mladih i iz godine u godinu ih je sve više jer u gradovima više nema posla i nema lagodnog života. U selu se godišnje proizvede oko 300 vagona najkvalitetnijeg krompira i oko dva vagona maline, a o drugim poljoprivrednim prozvodima i da ne govorim. Svi se dobro poznajemo i ispomažemo u poslovima što je verovatno i razlog što su svi sasvim dobro situirani. Kada se rade veliki poslovi, niko nikoga ne poziva, nego svi dođu na njivu i posao bude obavljen kao dlanom o dlan", sa zadovoljstvom kažu Miloš i Jelena.
