Postali smo narod crne hronike
"Nismo bogati, bliži smo siromaštvu, nismo mnogo učeni, bliži smo neukosti i neznanju i nemamo mnogo elana i radnih navika", kaže za "Vesti" beogradski psihijatar i sudski veštak dr Siniša Pavun.
Sve češći su nasrtaji dece na roditelje, muža na ženu, majke i oca na sina i kćerku, ulični obračuni, pljačke, siromaštvo, glad slike koje poslednjih godina potresaju srpsku javnost. Zbog toga pojedini sociolozi, psiholozi i psihijatri tvrde da smo nacija s izraženom socijalnom i psihološkom patologijom. A može se pročitati da smo obolela nacija, u kandžama depresije, uništenog duha...
Dr Pavun smatra da je srpska nacija poljuljanog duha i da pati od specifične depresije.
Da li smo bolesna ili obolela nacija?
- Niti smo bolesna, niti smo obolela nacija. Duboko smo nesrećna, u nekim stvarima i zalutala nacija. Nažalost, i sami smo dozvolili da nas zarobi beznađe koje je stanje duha i kao takvo može da doživi svoju traumu.
Stručnjak za bolesti zavisnosti
Potom je upisao i završio Medicinski fakultet u Beogradu i sve specijalizacije. Izvesno vreme radio je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i u Peći kao načelnik sanitetske uprave. Sredinom 90-ih godina prešao je u Zavod za bolesti zavisnosti u Beogradu. Posle odlaska iz ove ustanove otvorio je specijalističku psihijatrijsku ordinaciju. Stalni je sudski veštak. Oženjen je i otac dve kćerke. |
A jesmo li narod polomljenog duha?
- Nikako. Duh jeste bitno uzdrman, ali smo na nogama i pokazujemo znake duhovnog oporavka. Postoji deo društva koji ispoljava zadivljujuću vitalnost.
Ipak, mladi napuštaju Srbiju?
- Ni manje ni više nego ranije. Velikani su odlazili i u 19. veku. Eto, dičimo se Nikolom Teslom, a on je morao da ode. Odlasci su sudbina malih naroda i siromašnih zemalja koje puštaju najbolje kako bi im na taj način omogućili napredovanje.
Pokazalo se da je i za Srbiju dobro da ima svoje ljude na tuđim univerzitetima. Zahvaljujući njima smo doživljavali napredak i imali velike koristi zbog njihovog ugleda.
Da li su to iluzije?
- Jesu li iluzije živeti u oblacima i misliti da smo pametniji i vredniji nego što jesmo? Moramo već jednom biti svesni da čovek može da se odrazi samo s čvrste podloge, a nebesa to svakako nisu.
Brojni stručnjaci tvrde da je Srbija u kolektivnoj depresiji.
- S depresijom smo se prosto saživeli. Ona je postala svakodnevni način razmišljanja. Ravnodušnost na licima građana to potvrđuje. Slom pojedinca i porodice se odrazio i na globalnom nivou.
Jesmo li depresivniji od nacija u okruženju?
- Naša depresivnost je nešto izraženija, ali socijalna patologija našeg društva nije veća od njihove, već samo drugačija. I oni imaju ubistva, krađe, siledžijstva, krvave porodične obračune. Razlika je u tome što mi svojim problemima dajemo daleko više mesta i prostora. Oni u svojim časopisima ističu uspehe i podvige naučnika, učenika, radnika, dok su naši mediji prepuni neuspešnih ljudi. Kod nas je crna hronika osvojila prve stranice novina.
A šta je sa kultom sopstvene snage i moći?
- Postoje evropski narodi koji su kroz istoriju gajili kult sopstvene snage. Oni su kroz različite obrasce učili decu kako da prevladaju uspone i padove u životu. Takav obrazac je sažet u našoj narodnoj izreci - u dobru se ne uznesi, u zlu se ne ponizi. Nažalost, takvo ponašanje se negde izgubilo. Ta oholost koju pokazujemo kad steknemo kapital i beznađe koje se javlja kada se izgubi imetak ukazuju da nismo naučili nove generacije da se razumno suoče sa različitim situacijama u životu, posebno sa problemima.
Zločini u porodici
Česti su sukobi u našim porodicama? |
Šta to govori?
- To ukazuje na sveopšti način razmišljanja. Umesto pokretačkih, mi ističemo negativne primere. Naslovne strane su pune bolesnih, neuspešnih, loših i nastranih osoba. Moramo da vratimo na naslovnice uspešne i dobre ljude.
Kako je to moguće uraditi?
- Prvo moramo da promeniti sliku o sebi samima. Da prestanemo da se žalimo na sliku o nama u drugim zemljama. Istovremeno, o sebi stvaramo katastrofalnu medijsku sliku.
Pišemo o sebi na način na koji nijedan stranac ne bi učinio. Iz naše svakodnevice postoje svetli primeri koji zaslužuju drugačiji tretman. Takvu sliku u našim medijima u poslednjih 20 godina ne vidim. Rugamo se udarnicima umesto da ih slavimo.
Da li smo nacija bez perspektive?
- Besperspektivnost je trenutno način našeg razmišljanja. Ne primenjujemo zdravu seljačku logiku. Ako jedne godine na njivi ne uspe neka kultura, seljak je neće ponovo posejati. Niti će sedeti na praznom polju i plakati. Posejaće nešto drugo. Naša depresivnost nije samo plod siromaštva. Ona je rezultat načina razmišljanja.
Kada su nastali svi ovi naši problemi?
- Nisu počeli 90-ih godina 20. veka, kako se to danas tvrdi. Naši problemi počeli su još 50-ih i 60-ih godina prošlog stoleća. Već tada naše porodice nisu bile u mogućnosti da prate nagli razvoj i prelazak iz seoske u gradsku sredinu. Trebalo se prilagoditi i značajnim društvenim promenama.
Ljudi su se sve više obrazovali, gradilo se sve brže. Ni pojedinac, ni porodica nisu mogli da prate takav razvoj. Vreme izrazitog siromaštva trajalo je od 1945. do kraja 60-ih. A doba kakvog takvog socijalnog spokoja trajalo je od kraja 60-ih do kraja 80-ih godina.
Kakvu biste terapiju odredili srpskoj naciji?
- Moramo postaviti ne samo tačnu dijagnozu svog duha, već i sagledati svoju snagu. Moramo se suočiti s time ko smo, gde smo i šta smo. Nismo bogati, bliži smo siromaštvu, nismo mnogo učeni, bliži smo neukosti i neznanju i nemamo mnogo elana i radnih navika. Ako se danas suočimo s tim bolnim iskustvom, to neće biti depresija, već presek šta imamo. Stisnimo zube i suočimo se sa surovom istinom. Samo tako možemo da dođemo do realne podloge sa koje možemo da se vinemo u nešto bolje.
Borba protiv dilera i sektaša
Normalan čovek mora te bolesne pojave da shvati kao svoju konkurenciju. Mora da bude moćniji od dilera droge, sektaša, zavisnika razne vrste. Nije lako biti normalan u nenormalnom okruženju, ali treba svakodnevno, pogotovo mladima, usađivati verovanje da ima smisla ponašati se normalno i boriti se protiv zla. |
