Zagrljaj u suzama partizana i četnika

Ratna priča Vitomira Milenkovića (85) iz Gornjeg Milanovca započeta sredinom 1944. godine u Brajićima, pod Ravnom gorom, gde mu je kao zarobljenom partizanu pročitana smrtna presuda srećno se završila tek nedavno.

Bivši partizan Vitomir konačno je pronašao bivšeg četnika Milovana Čekovića (87) iz sela Koštunići koji ga je spasao sigurne smrti. Vitomir je punih šest i po decenija tražio svog spasitelja Milovana da mu se zahvali, a kada ga je pronašao jedva da je od suza uspeo da izgovori dve-tri reči zahvalnosti.

- U mojim sećanjima Milovan je bio onakav kakvog sam ga upamtio 1944. godine dok je stražario ispred vrata podruma u kojem sam čekao izvršenje smrtne kazne - visok, crn, lep momak, a kada sam ga posle toliko godina pronašao ispred mene je stajao oronuli starac koji je ubrzo posle tog susreta pao u postelju, ali ni ja nisam u mnogo boljem stanju.

Vitomir Milenković

Nisam prepoznao svog spasioca, a nije ni on mene, ali emocija je bilo toliko da nije čudo što smo više plakali no što smo pričali - opisuje Vitomir Milenković susret sa svojim čuvarom i spasiocem, opet kroz suze jer je sada u godinama kada suze lako udare na oči.

I Vitomir Milenković i Milovan Čeković su iz ovih krajeva - Vitomir iz sela Gornji Branetići pod planinom Rajac, a Milovan iz podravnogorskog sela Koštunići.

Ratni vihor ih je odveo na dve suprotstavljene strane, a događaj iz 1944. godine ih je sudbinski vezao za ceo život.

- Pa, eto, petnaestak dana pre Petrovdana 1944. godine na prevaru su me uhvatili četnici i vezanog odveli do Brajića gde se tada nalazila četnička komanda.

Samo što su me doveli, sa nekih stepenica smrtnu pesudu mi je pročitao neki Radovan Damnjanac, ali presudu nisu odmah izvršili jer su čekali da je potvrdi i Petar Šijan koji je u to vreme bio strah i trepet i među četnicima. On trenutno nije bio u Brajićima pa su čekali da se vrati, a to nije, kako se ispostavilo, spaslo život.

Odnosno, život mi je spasao baš Milovan Čeković koji je stražario ispred vrata podruma u kojem sam čekao streljanje. Reč po reč, Milovan me pita ko sam, odakle sam, šta sam skrivio i na kraju mi predloži da napišem pismo mojima u selu i da tražim da iz sela dođe delegacija da mi spasava glavu.

Smotra četnika u okolini Čačka tokom rata

U sledećoj stražarskoj smeni Milovan mu je doneo olovku i parče papira i ja brže-bolje napisao što mi je rekao.
 

- On je nekako posle uspeo da to pismo odnese do Gornjih Branetića, koji su od Brajića udaljeni oko 40 km - seća se partizan Vitomir događaja iz Brajića.

Nekada se znalo koliko čija reč vredi, a kada nešto izgovore i traže ratnici iz Prvog svetskog rata koji su na grudima imali mnogobrojne medalje za hrabrost, onda tu nema pogovora.

- Sutradan, gledam kroz razmaknute daske vrata od podruma, u Brajiće stigla deputacija mojih seljaka iz Gornjih Branetića. Došlo njih 60!

Na čelu solunci, a za njima najbolji domaćini u selu. Neki bosi jer radili na njivama i kada su videli da delegacija ide u Brajiće iz njive, iz brazde, krenuli i oni.

Prepešačili, i to usiljenim maršom kako su samo solunci umeli, 40 kilometara žureći da me zateknu živog. Posle pola sata razgovora sa četničkom komandom sve je bilo rešeno.

Ponovo me izvedoše ispred onih stepenika gde mi je isti onaj četnik pročitao novu presudu po kojoj se ukida smrtna presuda, ali da mi se ima udariti 30 batina volujskom žilom po debelom mesu. Tako je i bilo, ali i onaj što mi je udarao batine bio je, pravo da kažem, nekako pažljiv te i to preživeh.

Zapravo, preživeh zahvaljujući mom čuvaru Milovanu Čekoviću koji je imao dovoljno hrabrosti da mi pomogne onda kada sam bio samo korak do streljačkog voda - priseća se Vitomir Milenković, opet kroz suze.