Beograd, prestonica balkanskog podzemlja (2): Teror srpskog Dača Šulca
Ranko Rubežić, zvani srpski Dač Šulc, rođen je 1951. godine u Peći, ali se njegovo detinjstvo i odrastanje vezuje za beogradsko Lekino brdo. Problematičan je bio od mladosti i vrlo brzo uleteo u kriminalne vode. Potpuno nepredvidiv, "solo igrač", koji je retko u koga imao poverenje, ostao je, mnogi kažu, i do danas jedinstvena pojava u srpskom podzemlju.
I on je, kao i većina srpskih kriminalaca tokom sedamdesetih godina odlučio da sreću okuša na mnogo bogatijem Zapadu.
Zbog ucenjivanja i iznude od vlasnika restorana u Nemačkoj, odrobijao je pet i po godina zatvora. Pre toga, predvodio je grupu opasnih kriminalaca koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.
Bomba pri ruci
Krajem sedamdesetih godina počeo je da "preuzima" Beograd. Pričalo se da se ničega nije plašio. Otimao je, pljačkao, reketirao dilere i makroe, njegov je bio ceo centar Beograda i to su svi znali. Glavni grad SFRJ, koji je u to vreme ugošćavao svetske državnike, vladare, monarhe i svetske filmske zvezde, bio je u strahu od jednog čoveka koga je bilo nemoguće kontrolisati.
Rubežić je bio prvi koji je počeo da nosi pištolj i koji je odstupio od onog urbanog kodeksa koji je do tada važio za glavni grad Jugoslavije, kad se sve rešavalo pesnicama, a ne ubistvima.
Uvek je sa sobom nosio i ručnu bombu, kojom je pretio svima, pa i policiji. Kad bi ga neko iznervirao ili imao problema sa njim, Rubežić bi izvadio osigurač iz bombe i počeo žrtvu da bombom udara po glavi, ne mareći ni za svoj ni za tuđi život.
Beograd, prestonica balkanskog podzemlja:
Preživeo je nekoliko pokušaja ubistva. Pošto se zamerio svima u Beogradu, policiji, kriminalcima, vlasnicima lokala, bilo je pitanje kada će mu biti kraj. Zlostavljao je sve, od sitnih preduzetnika i švercera, do pravih kriminalaca. Svi su želeli njegov kraj. I kraj je ubrzo došao.
Dadilja u zasedi
Ranko Rubežić, beogradski Dač Šulc, ubijen je 19. februara 1985. godine. Zasedu su mu kod kapije Beograda na Konjarniku napravili Dragan Popović Dadilja, koji je ubijen 18. jula 1995. godine, Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov, koji je umro prirodnom smrću i Bojan Petrović, koji je ubijen 1. marta 1998. godine. Njegovi bliski saradnici.
Priča o krvavim devedesetim godinama prošlog veka ne može da počne bez prvog pravog ubistva, koje je najavilo deceniju obračuna i ono što je karakteristično za većinu likvidacija - smesu kriminala, politike, tajnih službi i estrade. U pitanju je "sukob među prijateljima", u čuvenom beogradskom klubu Nana 1990. godine. Tada je ubijen bivši bokser Andrija Lakonjić Laki, a najvažniji epilog ovog obračuna jeste da je obelodanjena tajna saradnja kriminalaca s policijom i Državnom bezbednošću tokom prethodnih decenija.
Prva domaća sačekuša
Ranko Rubežić je bio prvi kriminalac u Srbiji koji je ubijen u takozvanoj sačekuši, kasnije oprobanim receptom za likvidaciju kriminalaca u Beogradu i ostalim gradovima. Preživeo je sukob sa Đorđem Božovićem Giškom, svojim nekadašnjim prijateljem. Rubežić je opljačkao kockarnicu u hotelu "Srbija", koja je bila pod Giškinom zaštitom. Giška je došao u tada poznati lokal Nana, gde se Rubežić nalazio i pozvao ga da izađe. Čim je izašao iz lokala, srpski Dač Šulc je potegao pištolj, ali ga je Giška pričom o prijateljstvu smirio i uspeo da mu otme pištolj i pogodi u grudi. Rubežić je uspeo da preživi ranjavanje, a Giška je iste večeri napustio zemlju. Posle Rubežićevog izlaska iz bolnice, pola beogradskog podzemlja pobeglo je preko granice, jer su se bojali osvete.Prljavi poslovi za državu
Andrija Lakonjić je ubijen u lokalu Nana na Senjaku 23. marta 1990. godine. Za ubistvo je optužen Darko Ašanin, koji je već u oktobru oslobođen optužbi. Od tada se spekuliše da je pravi ubica Veselin Vukotić, koji je i danas na slobodi, a ovaj slučaj ostao je nerazjašnjen.
Njih trojica su sedeli zajedno u separeu kad je došlo do rasprave. Potegnuto je oružje i Lakonjić je ostao mrtav. Ubrzo je izašlo u javnost da su Lakonjić, Vukotić i Ašanin imali dobre veze u policiji i za državu obavljali prljave poslove. Ubrzo po ubistvu saznaje se i za ulogu tadašnjeg inspektora beogradske policije Miroslava Bižića, koji je osumnjičenima nabavio pasoše, te da su radili za Službu, kako se tada govorilo. Naime, tokom suđenja Ašaninu, otkriveno je da je, kako su tada pisali mediji, inspektor Bižić po nalogu savezne Državne bezbednosti manipulisao dokazima i pomogao Vukotiću da pobegne u inostranstvo.
Kako se kasnije moglo čuti i u podzemlju i po medijima, najverovatnije su trojica muškaraca prethodno zajednički učestvovali u jednom drugom ubistvu. Lakonjić je međutim, počeo mnogo da priča. Naime, mesec dana pre obračuna u Nani, u Briselu je ispred hotela eraton ubijen Enver Hadriju, politički emigrant i predsednik Pokreta za zaštitu ljudskih prava, organizacije koja je prikupljala podatke o zlostavljanju Albanaca na Kosovu. Kako je Hadriju u Belgiji imao diplomatski status u okviru misije Republike Albanije, to ubistvo je podiglo priličnu prašinu.
Belgijska policija je kao glavne počinioce likvidacije označila Vukotića i Ašanina i za njima raspisala poternice. Prema nekim izvorima, Lakonić, koji je takođe učestvovao u tom poslu, počeo je da nervno popušta i daje znake da bi mogao da propeva i stoga je morao biti likvidiran, a navodna svađa zbog devojke bila je samo kamuflaža.
