Jelenina majka: Znam da Zoran nije ubio moju Jelenu
Majka Jelene Krsmanović kaže za "Blic" da je sigurna da Jelenin muž Zoran nema ništa s njenim ubistvom.
Zorica Krsmanović dočekala je novinare u dvorištu svoje kuće u Borči. Umornija nego ikad, s pogledom koji luta, na svaki pomen ćerke jedinice stavlja ruke na srce. Priča o porodici Marjanović, navodnim sukobima s njima, o Jeleninoj prvoj ljubavi, ali i o tom kobnom 2. aprilu kada je njena mezimica ubijena.
- Posle ovog, kada izgubiš sve, čega da se bojiš? Ko može bilo šta da ti kaže? Znači niko. Niti mi neko preti niti bi smeo da mi kaže da ne smem nešto da kažem.
Kaže da i dalje veruje u rešenje slučaja.
- Poslednjih 50 dana jedino verujem inspektorima koji rade na rešavanju ubistva. Čim se sve ovo desilo, rekli su mi trajaće, ali da budem strpljiva. Neće me valjda izneveriti?! -dodaje ona.
Ona je ubeđena da Zoran nije odgovoran.
- Svašta se priča za Zorana i njegove. Ne verujem u to jer su je stvarno voleli. Bila sam tri meseca u bolnici, ali bih primetila da se nešto promenilo za to vreme. Jelenu sam poslednji put videla dan pred ubistvo. Bila je raspoložena. Srećna. Nije nijednog momenta rekla: „Mama ja više ne mogu”, ili tako nešto, nego kaže: „Imam zakazane svirke, super je što si tu, da budeš sa Janom.” Planirala je život. Kako je onda ovo moglo da se desi? - kaže ona
- Zoran je bio njena prva i jedina ljubav. Mnogo mi je žao što svi misle da ju je on ubio. Bude mi jako teško na samu pomisao da bi on mogao bilo šta da uradi. Jelena, Zoran i Jana nikad se nisu razdvajali. Oni su bili jedno drugom podrška. Nikada nije rekla: „Joj, znaš Zoran...”. On joj je pravio kreme, cedio voće, čak je i savetovao da se oblači atraktivnije. Ljubomoran muž to nikada ne bi ni pomislio. Zoran me najviše zove, pomaže mi. Niko mi nikada iz kuće Marjanovića nije rekao nešto ružno za Jecu. Ona im je bila stub kuće i ona ih je volela sve. - kaže majka pevačice.
Kaže da se čula sa Jelenom nekoliko minuta pre nego što je nestala.
- S Jelenom sam se poslednji put čula nekoliko minuta pre nego što je nestala. Rekla mi je: Evo mama, trčim”, ali ne i gde. Kazala je: „Imam pola staze, da istrčim ovaj krug i idem da dam Zoranu i Jani da jedu i dolazim kod tebe sa Janom.“ Ubrzo zatim čula sam da je nestala. Prvo sam pomislila da joj se smučilo nešto jer je postila i da je pala i skotrljala se u travu. Tog dana sam imala neki čudan osećaj. Nešto me je steglo u grudima, kao srce, mislila sam da mi je to reakcija od terapije, ne znajući da je nju neko ubio.
