Ubio mi sina i otišao u kafić

Dok premijer Ivica Dačić najavljuje talas smena u policiji zbog velikog broja afera u njihovim redovima poslednjih meseci, jedna majka čeka da vlast počne da ispunjava obećanja i kazni prvo policajca koji je nemilosrdno ubio njenog sina. Pripadnik kraljevačke žandarmerije Aleksandar Krstić 14. jula je hicem u potiljak najpre ubio 28-godišnjeg Srđana Tomića i njegovog prijatelja 29-godišnejg Aleksandra Nedeljkovića, a zatim je njihova tela prevezao u zaselak kod Ratkovića nedaleko od Rekovca i zapalio automobil.

Sa sahrane Srđana Tomića

 

Razlog ubistva je navodno to što je policajac dugovao Aleksandru Nedeljkoviću 8.000 evra i tog dana ga je pozvao da mu umesto novca da automobil. Srđan Tomić trebalo je samo da svog prijatelja Aleksandra odveze na sastanak sa Krstićem. Ova tragedija jedan je od najvećih skandala sa kojim je srpska policija morala da se suoči poslednjih meseci. Majka ubijenog Srđana, Kaja Jovičić, koja živi u Jagodini, uoči početka suđenja kaže da očekuje pravdu i 40 godina robije za Krstića. U protivnom, osećala bi se prevarenom, jer bi se na taj način pokazalo da pravda u Srbiji ne postoji.

SMRT NA ODMORU

- Prema Krstiću osećam bes, ogorčenje i ljutnju, ali ga ne mrzim. Doduše, ne znam kako ću reagovati kada ga budem videla prvi put u sudnici. U Kragujevcu smo čuli da su se svi sklanjali od njega, jer je bio agresivan. Samo je monstrum i psihopata mogao da uradi tako nešto. Ali, nije bio u stanju neuračunljivosti, jer je pokušao da prikrije tragove, a nakon što je ubio Srđana i Aleksandra, sa Goranom Dabićem i dve devojke otišao je u kafić na piće. Ostali su do jutra. On je neko ko mi je oduzeo dete. Nisam Bog da mu sudim. Ako postoji viša sila, on će završiti u paklu. Takvi ljudi ne zaslužuju da imaju porodicu - neutešna je Kaja, koja se bivšim suprugom Milisavom Tomićem pridružila krivičnom gonjenju Krstića.

Kaja kaže da je posle tragedije bila ljuta na sve ljude i Boga. Onda je bes malo utihnuo, a ostale su rane na duši. Leči ih sećanjem na sina, njegovo uvek nasmejano lice i šale koje je pravio. Neprestano se u mislima vraća na taj događaj i pita se kako se i zašto sve dogodilo. Da je to bila saobraćajna nesreća, gubitak sina bi isto doživela, ali bi ga drugačije prihvatila.

- Nikako ne mogu da prihvatim činjenicu da su tog kobnog dana svi Aleksandrovi prijatelji odbili da ga odvezu na sastanak sa Krstićem, da je jedino Srđan pristao. Stradao je samo zbog toga što je svakome hteo da učini. Ne znam ni da li je moj sin poznavao žandarma, ali znam da ga je znao iz priče, jer mi je rekao da Saletu neko iz Žandarmerije treba da nabavi auto. Da je znao za pozajmicu, nikada ne bi krenuo, jer znam da je bio izričito protiv toga. Dabić je u istrazi izjavio da on čak nije ni učestvovao u njihovom razgovoru, već je tražio nešto po kolima i gledao neki motor. Znači, praktično je bio njihov vozač. Zauvek će mi ostati i tajna da li bi shvatio o čemu se radi i da li bi nešto posumnjao da je pratio njihov razgovor. Misterija je i zašto ih je Krstić odvezao baš u Ratković kod Rekovca - dodaje Kaja.

Srđan je, inače, bio na odmoru u Srbiji. Od 1999. godine živeo je u Švajcarskoj, u Lozani. Kada je počelo bombardovanje u Srbiji, otac Milisav ga je pozvao da pređe da živi kod njega. Srđan je u Švajcarskoj završio srednju školu i zaposlio se u jednom marketu, na odeljenju s mesom. Pred Novu godinu bio je unapređen u šefa i trebalo je da ovog meseca postane menadžer. Došao je dve nedelje pre ubistva, a trebalo je da se vrati za Švajcarsku 21. jula, na dan kada je sahranjen. 

- Te kobne noći bila sam na piću sa Milisavom, zvali smo i njega da dođe, ali Srđan je već bio u Kragujevcu. Mislim da je to sudbina. Božji putevi ne mogu da se promene. Mislim da bi mu se svakako nešto dogodilo tog dana, jer je tako bilo zacrtano. A možda se samo tešim na taj način - kaže Kaja.

ZLOSLUTNI SNOVI
Nesrećna majka danas žali i što nije umela da protumači neke snove i strahove koji su je, danas misli, upozoravali na nesreću. Svoju pokojnu majku Borku Stamenković počela je da sanja često, ali se nije plašila jer je bila "dobra na san". Prvi strašan san sanjala je nekoliko dana pre nesreće. Neka žena je vodila dete i rekla joj je da mu je ostalo samo nekoliko dana života. San je bio toliko realan i strašan da se Kaja probudila uplakana. U noći ubistva sanjala je pokojnu svekrvu Šteficu, prvi put posle godinu dana od kada je umrla. Rekla joj je da pokrije njenog sina Zvezdana, koji je u snu bio mrtav. Kaja nije videla njegov lik, već samo bespomično telo. U trenutku kada je počela da ga pokriva zazvonio joj je mobilni. Zvala ju je Aleksandrova supruga Marija. Bila je prilično uzrujana i uspaničena, jer je bilo 3.30 izjutra, a oni se nisu vratili.

- Dva dana pre kobnog događaja osećala sam slabost, obamrlost, drhtavicu, neobjašnjivu hladnoću oko srca i bol u želucu. Pomislila sam da ću se razboleti. Hiljadu puta mi sada prođe kroz glavu da li su to možda bili božji znaci, da sam znala da ih protumačim, možda sam mogla da sprečim nesreću. Iako znam da u stvari ništa nisam mogla da učinim - kaže Kaja.

Brine je i da li će porodica i Srđanovi najbliži prijatelji uspeti da prevaziđu bol bez stručne pomoći. Životi Srđanovih najbliskijih potpuno su poremećeni. Sestra Ana, student medicine, nije mogla da izađe na ispit, ali ni da kaže profesoru šta joj se dogodilo. Ani je, kao i majci Kaji i sestri Mariji, lakše kada ćute, kada su same i gledaju fotografije, sećaju se događaja sa letovanja i zajedničkih putovanja. Kaja kaže da dok je živa neće zaboraviti kako je Srđan ulazio na vrata sa rečima: "Majko! Gde si, sestro? Hoćemo negde da idemo?".

- Uveče nekako i zaspim, jer popijem tabletu. Jutro je najteže, jer shvatim koliko mi nedostaje. Bili smo veoma bliski i među nama nije ostalo ništa nedorečeno. Žao mi je samo što se nije oženio. Iako to nije planirao u skorije vreme, uvek smo se šalili oko toga - priča uplakana majka.

Kakvu-takvu utehu našla je u poslu, gde je razgovor najbolji lek.

- Pozivam sve majke koje su imale takvu tragediju da dođu u moju prodavnicu kolača Amaris na Zelenoj pijaci, da podelimo bol, jer će nam svima tako biti lakše. Mislim da bi trebalo da se osnuje i neko udruženje majki. Imamo organizacije za lečenje alkoholizma. Zašto ne bismo imali i one za lečenje duše?