Simovići optuženi za ubistvo Vukojevića
Posle šest godina od otmice i zločina i isto toliko istrage, Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu za zversko ubistvo svog svedoka-saradnika Zorana Vukojevića Vuka. Policija je ubrzo posle likvidacije zaštićenog svedoka, podnela krivičnu prijavu protiv Aleksandra Simovića i nepoznatih osoba za koje se sumnja da su organizovale Vukojevićevu smrt, ali je pretkrivični postupak trajao gotovo pet godina.
Ostalo je nejasno zašto se na pravdu čekalo toliko dugo. Institut za DNK na Biološkom fakultetu u Beogradu vrlo brzo je završio veštačenje tragova nađenih na telu Vukojevića i lisicama kojima je bio vezan. Vrlo brzo potvrđeno je da jedan od DNK tragova pripada Aleksandru Simoviću, tada odbeglom pripadniku zemunskog klana.
Policija je istog trenutka protiv njega i više nepoznatih osoba (u tom trenutku postojali su operativni podaci o osumnjičenima, ali bez čvrstih materijalnih tragova) podnela krivičnu prijavu. Od tog trenutka na optužnicu se čekalo više od pet godina. Nove pojedinosti o otmici i ubistvu Vukojevića, 3. juna 2006. godine u Beogradu, dao je Sretko Kalinić, dok se oporavljao od zadobijenih rana u zagrebačkoj bolnici.
ZaštitaBivši šef obezbeđenja vođa “zemunskog klana“ Zoran Vukojević sve vreme je prećen. U jednom trenutku došao je i u sukob sa Jedinicom za zaštitu svedoka MUP Srbije, posle čega je izašao iz programa zaštite svedoka. Ostaje otvoreno pitanje da li je taj sukob sa rukovodstvom Jedinice isprovociran kako bi Vukojević ostao bez zaštite. Ubrzo je i zverski ubijen. |
Hrvatskim i srpskim istražiteljima iz bolesničke postelje Kalinić je ispričao o mnogim zločinima koje je počinio “zemunski klan“, pored ostalog, i o ubistvu Vukojevića.
- Kalinić je opisao da je Vukojević otet i ubijen po nalogu Milorada Ulemeka Legije, koji je još tada bio u pritvoru Centralnog zatvora u Beogradu - navodi izvor “Večernjih novosti“ blizak istrazi. - U samoj otmici su učestvovala braća Aleksandar i Miloš Simović, Zoran Pović Pova i, najverovatnije, Sretko Kalinić.
Predmet istrage sada bi trebalo da bude i način na koji je Ulemek i dalje komandovao odbeglim “zemuncima“ iz zatvora. Jedan od tragova mogla bi da bude i tvrdnja hrvatske policije da su se braća Simović, doduše neku godinu kasnije, bar jednom nedeljno čula preko “skajpa“, iako je Miloš bio u Hrvatskoj, a Aleksandar u zatvoru u Zabeli.
Operativna policijska saznanja govore da su se odbegli “zemunci“ te noći 2. na 3. jun kretali u dva automobila - “zastava 101“ i “fijat“.
Najverovatnije su pratili žrtvu, koja se oko dva sata posle ponoći pojavila ispred svoje kuće u Zemunu.
- Utvrđeno je da je Vukojević ušao u dvorište, stavio psa u boks, a potom parkirao džip - opisuje sagovornik beogradskog dnevnika.
Tog trenutka mu prilaze dvojica i udaraju ga u glavu. Onesvešćenog ga uvlače u jedan od automobila koji su koristili. U jednom trenutku se Vukojević osvestio i počeo da se opire. Sedeo je pozadi i u sredini, između dva otmičara. Veruje se da je tokom komešanja uspeo da dohvati pištolj i da je ispalio hitac, koji je pogodio jednog od saučesnika - Povića.
Jedan od Simovića tada puca u Vukojevića i ubija ga na mestu. Ranjenog kompanjona Povića, drugim autom, odvoze i izbacuju kod Urgentnog centra, a u džep mu ostavljaju lična Vukojevićeva dokumenta. Pović je tada, u stvari, već bio mrtav, a nekoliko sati kasnije u šipražju pored auto-puta Beograd-Zagreb, pronađeno je zapaljeno Vukojevićevo telo.
Nestale kasete iz ŠileroveVukojević je status svedoka-saradnika dobio početkom oktobra 2003. godine. On je kao šef obezbeđenja Dušana Spasojevića Šiptara znao mnogo toga o “zemunskom klanu“. Sudijama je ispričao da su mu Spasojević i Mile Luković Kum bezgranično verovali, zbog čega je bio svedok mnogih dogovora i planova. Optužio ih je za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i za niz drugih zločina. Tvrdio je da su u Šilerovu ulicu dolazili mnogi, da su njihovi dolasci snimani, ali je bio izričit da ne zna gde su kasete. |
