Genaral Panić: Kako sam "spasao" Šljivančanina
General Miodrag Panić je za "Novosti“ otkrio zašto je njegovo svedočenje pred Haškim sudom spasilo Veselina Šljivančanina.
"Svedočio bih za bilo koga za koga znam da je lažno osuđen. Ali, ko god da je učinio zločin, mora da odgovara. Pa i neka mi je brat rođeni!", kaže general Panić, bivši načelnik štaba Gardijske brigade, koji je samo jednom rečenicom preokrenuo sudbinu Veselina Šljivančanina i doprineo da njegova odbrana bude prva koja je u istoriji Haškog suda dobila i uspela u postupku po reviziji.
General Miodrag Panić i njegova deca - ćerka koja je doktorirala molekularnu biologiju na Kembridžu i sin koji završava poslednje ispite na FPN - želeli su da njegovo svedočenje u Tribunalu bude poslednje. Ipak, prevagnula je želja da ispriča istinu.
"Duboko žalim za svim žrtvama. I na jednoj i na drugoj strani. Sve što se dogodilo u Vukovaru bila je čista osveta lokalnog stanovništva. Svi iz vojske, a naročito mi iz Gardijske brigade, znali smo da se zarobljenici čuvaju kako bi se razmenili za vojnike JNA. Jer, mnogo naših ljudi je u to vreme bilo zarobljeno u Gospiću, Osijeku, Vinkovcima, Varaždinu, Bjelovaru", počinje priču Panić.
I pored toga što je spasio Šljivančanina mnogo duže robije, on kaže da Šljivančanin u kritično vreme nije ni bio na Ovčari. Njegova želja za eksponiranjem i voljom da obiđe i ohrabri svakog vojnika odvela ga je u Hag.
"Šljivančanin je bio pomoćnik komandanta za bezbednost u Gardijskoj brigadi. Zašto se onda pojavljivao pored minobacača ili na prvoj liniji? Zato što je bio hrabar i hteo da obiđe sva ona mesta na koja nisu hteli da odu oni čiji je to bio posao. Kamere su ga snimale onako markantnog, a on ih nije izbegavao. Naprotiv. To ga je koštalo. Zato sam i pozvao njegovog branioca Novaka Lukića da mu kažem da je sud pogrešio", objašnjava Panić.
Sporni razgovor između Mileta Mrkšića i Veselina Šljivančanina, koji će tek postati nezaobilazan za stručnu javnost, za generala Panića bio je uobičajen. Kao i svake večeri u operativnoj sali, i tog 20. novembra 1991. godine, u 18 časova, u Gardijskoj brigadi je održan brifing. Po završetku brifinga, kada su se svi razišli, general Panić je sedeo za svojim stolom, dok se Mrkšić šetkao pored njega. Oko 20 časova u salu je ušao Šljivančanin i počeo da razgovara sa Mrkšićem o zadacima za naredni dan.
"Ni u jednom trenutku nije bilo reči o povlačenju vojske sa Ovčare. Jer, da jeste, Mrkšić bi to prvo rekao meni kao svom zameniku, a nikako Šljivančaninu. On bi kao organ bezbednosti odmah podneo krivičnu prijavu protiv njega", rekao je Panić.
Za hrabrog generala ovo je bilo poslednje svedočenje o Ovčari i ratu. Ni u Hag više ne bi voleo da se vraća. Ipak, neće zaboraviti sa koliko uvažavanja su ga ispitivala dvojica bivših predsednika Tribunala Teodor Meron i Fausto Pokar, članovi veća koje je priznalo da je pogrešilo.
Trebalo da bude svedok tužilaštva
General Miodrag Panić u početku je trebalo da svedoči za Haško tužilaštvo. Kaže, nije se tome protivio, pošto mu je jedino bilo važno da kaže istinu. Tužilaštvo je, međutim, odustalo od njega, i tako se on našao na drugoj strani, kao svedok odbrane optuženog Veselina Šljivančanina. "Nismo Šljivančanin i ja bili kućni prijatelji, niti smo se posebno družili. Bili smo samo obični saradnici. I to je sve. Ali, eto, ja sam znao da o povlačenju vojske nije bilo ni reči u tom razgovoru". |
