Srbima oteto i pravo na rad

Siniša Ljubojević, inženjer elektrotehnike u ogulinskoj podružnici Hrvatske elektroprivrede i član SDSS-a, nedavno je preuzeo dužnost zamenika gradonačelnika Ogulina. U razgovoru za "Vesti" on upozorava na jedan novi oblik diskriminacije pripadnika srpske zajednice - i to na najosetljivijem području, kod zapošljavanja.

Naime, iako Ustavni zakon o nacionalnim manjinama garantuje pripadnicima manjinskih zajednica zapošljavanje u javnim službama u skladu sa njihovim brojčanim učešćem u ukupnom stanovništvu, to se, sudeći po praksi, ne poštuje kad su u pitanju Srbi.

Siniša Ljubojević

Na koji način se diskriminišu Srbi koji traže zaposlenje?

- Ako se na konkurs za mesto u državnom preduzeću jave Srbi, onda se on ili poništi ili se ide na usmeno testiranje na kojem Srbi obično ne prođu. Imali smo ovde slučaj gde je raspisan konkurs za četiri radna mesta u javnim službama. Za jedno od tih radnih mesta javio se Srbin sa visokom stručnom spremom. Njegov protivkandidat Hrvat imao je višu spremu. Prednost Srbina je već u startu bila dvostruka - i zbog Ustavnog zakona o nacionalnim manjinama i zbog stručne spreme. Ali posao nije dobio jer je konkurs poništen. Ako ne dođe do poništenja, onda se ide na razgovor s kandidatima nakon čega Srbinu obično fali samo jedan poen da bi dobio posao.

Šta vi u takvim slučajevima možete da preduzmete?

- Mogu da razgovaram sa gradonačelnikom i lobiram, pozivajući se na Ustavni zakon o nacionalnim manjinama, da na jedno od ta četiri radna mesta ipak bude primljen Srbin. Moram stalno da podsećam na činjenicu da se Srbi već duže vremena ne mogu zaposliti u javnim ustanovama i preduzećima.

Koliko dugo ste vi čekali na posao?

- Čekao sam dve i po godine, mada je moje zanimanje - inženjer elektrotehnike, deficitarno. U ogulinskom ogranku Hrvatske elektroprivrede u poslednje dve i po godine zaposleno je 18 ljudi, ali među njima, do mog dolaska, nije bilo nijednog Srbina.

Često javno upozoravate da se u razvojnom smislu zapostavljaju sela u kojima žive Srbi?

- Kad prolazite kroz neko hrvatsko selo, pa onda krenete kroz srpsko, imate osećaj da ste prošli kroz dve različite države, jednu napredniju i drugu zaostalu. A ta se sela nalaze, praktički, jedna pored drugih. Srpska su zapostavljena već 20 godina. Nemaju asfalta, vodovoda, kanalizacije.