U selima nema ni Srba ni Hrvata
Maksim Milošević je prvi povratnik u selo Čavaš, u donjem delu hercegovačkog Popovog polja, koje je pre rata pripadalo trebinjskoj, a sada opštini Ravno. Došao je na ognjište sa suprugom Vinkom i smestio se u kućicu od svega osam kvadrata. "Ognjišta su nam porušena i popaljena, u selu još nema naroda, ni struje, ali slična je situacija i u selima u kojima su do poslednjeg rata živeli Hrvati", kaže Maksim.
Nešto kasnije, iz Ljubinja, u Čavaš se vratio i njegov kum Velemir Mijatović sa suprugom Milosavkom.
- Mučili smo se u teškim uslovima, pa prikupismo malo stoke: dve krave i nešto ovaca, pa smo i malo zemlje obrađivali. Onda nam obećaše donaciju, na koju smo duže čekali, ali, što je najvažnije, kuću su nam izgradili. Uslovna je, može se u njoj stat (stanovati) - počinje svoju priču Milošević i nastavlja:
- Samo imaš drugi problem: nema struje! A i okolina sela pogorela u požarima - nemaš šume, nemaš hlada, sunčeva kugla žeže. Pa i ova hrana što se sigura (spremi) trebaš je odmah potrošiti. Ako je ne potrošiš odmah, moraš je baciti setenjima (psima)! I tako... Što se tiče međuljudskih odnosa, nemamo problema ni sa kim, dolaze nam u posete bivše komšije, i Hrvati i muslimani, oni s kojima se poznajemo...
Baš jutros bio mi jedan Vuk, musliman iz Stoca... Došao, milo mi što je došao. Samo, problem, brate, što struje nema. I put loš, zarastao u draču, u kupinu... Nešto su nasipali neki dan, hoće li nastaviti - ne znam.
Samo još da se neko vrati
Svaki čovek koji je zdrav ovde može da živi bez penzije, ako ima imanje! Mom kumu Velemiru obećali su da će renovirati kuću. Možda bi se još ko vratio u Čavaš kad bi mu pomogli da krene - sa setom govori Maksim Milošević. |
Pa nastavlja Maksim, skrećući pogled malo niže ka polju:
- Uslova za život ima. Ovo polje, vidite li koliko je, ja mu znam svaki brazdu, nekad sam bio među najboljim domaćinima u celom Popovom polju. Imao sam kombajn, traktor... sve sam to ja obrađivao, sebi i drugome. Nijedne ledine nije bilo.
Danas jeste da je život teži, a, opet, vidim, evo, dolaze ovde zemljoradnici iz 20 kilometara udaljenog Ljubinja - neko sadi papriku, neko duvan, nije im lako, ali... Kriza je svetska, oseća se. Kriza je svugde, međutim, ko je radnik, ko je zdrav, njemu nema velike krize: ne može da se obogati, s tim se slažem...
Ali, isto tako, ne mora da želi kašiku mleka, kilo sira, ne mora da želi paradajz, papriku... Pa, ako ne može jagnje prodati po šest maraka od kila, može pošto može! Vazda ima novca, vazda neko želi nešto da kupi. Ali, veći kapital se u poslednje vreme ne može ostvariti.
Maksim je ipak zadovoljan. Ima dve krave, dobro stado ovaca, od stotinu brava i malo jače, već pominjanu penziju. Prošle godine zasejao je lubenice, pa je sve propalo, ove godine useve je u poplavljenom Popovom polju odnela voda.
- Od poljoprivrede više ništa nisam radio. Imam traktor. U osnovi je dobroe: kćerke mi se poudale, sin radi. Meni je 63. godina, a mlađima, evo kuće - ako hoće, neka dođu tu i rade, ako neće, neka nas onda bar posete vikendom. Što se tiče života ovde, najgore je zimi. Leti, hajde i nekako, a zimi noć nikako da prođe. Imam plinsku lampu, nameravam da kupim agregat i televizor, da vidim svet! Bar dva-tri sata uveče. Zimi je baš neugodno. Da ima naroda, bilo bi drugačije, a nema nikoga. Samo nas četvoro, kao četiri ćuka!
Nema sreće dok se ne kaže istina
Ljudi moji, nama sreće nema dok se ne kaže potpuna istina! Je li bilo zlo? Bilo je zlo, evo ovde, 1941, ali narod se opet izmirio. U ratu nema naroda koji nije stradao, ali neka se kaže istina, a ko je kriv, neka odgovara, pa da mi je rođeni brat - kaže Maksim. |
Razgovaramo nekoliko dana posle služenja 69-godišnjeg pomena 101 žrtvi ustaškog zločina iz ovog sela, u avgustu 1941. godine. Neminovno je pitanje sagovorniku kako je teklo pomirenje posle Drugog svetskog rata i kako bi trebalo da teče posle ovog poslednjeg.
- Pa ovako - priča Maksim Milošević. - Ja se sećam, kao dečak, podignut je spomenik ovde na mestu. Tom činu je prisustvovalo dosta naroda. Dolazilo je tu potom i hrvatsko i muslimansko stanovništvo, a onde je (pokazuje rukom) bila jedna ledina: na njoj bi bila proslava, iz današnjeg ugla čudno: kakva proslava kod mesta gde su poubijani ljudi, ali tako je bilo.
Tu se, u okviru proslave, organizovao i turnir u malom fudbalu. Sve je to nekako bilo pomireno. Recimo, moj otac je na ovom mestu 1941. izgubio petnaestoro čeljadi. A sećam se 1959. godine bio je stari kućni domaćin nekim devojkama Hrvaticama iz Čavša kad su se udavale. Ja sam imao komšija Hrvata, u ponoć da sam im kucnuo na vrata, priskočili bi i pomogli. I danas mi se javljaju, i ja sam srećan čovek zbog toga.
Maksim retko ode preko polja do sedišta opštine, do Ravnog, iako dodaje da tamo ne bi imao nikakvih problema.
- Ni tamo naroda nema puno. Ovu mladost ne poznajem, a ono što je u Ravnom ostalo, što mi je generacijski bliže, sa mnom se sreće i pozdravlja, kao i ja sa njima. Bio sam nedavno i u Veljoj Međi na sahrani Đure Oberana, komšije nam Hrvata. Stvarno, to je ko te zna, zna. Priđe ti, pozdravi se, ispriča s tobom.
Ma i u "Dubrovačkom vjesniku" se Oberanova porodica zahvalila i mom kumu Velemiru Mijatoviću i meni što smo bili na Đurinoj sahrani. Hoću ti reći: sa svima koji me poznaju, s te ljudske strane, ne samo da nemam problema, nego se obradujemo kad se sretnemo i vidimo.
Samo, zaključuje Maksim Milošević, prelazeći pogledom preko kraških brda, nema ni u njih naroda po selima. Slabo! I sami vidite, Popovo polje je opustelo s obe strane.
Da nam deca ne ostanu u zavadi
|
