Memoari Pavla Jakšića (15): Saslušanje zbog svojeglavosti
General Pavle Jakšić, komandant Sedme banijske divizije u vreme bitaka na Sutjesci i Neretvi, u memoarima "Nad uspomenama" zapisao je da je vrhovni komandant Josip Broz za vreme bitke na Sutjesci bio "pećinski" neodlučan i kolebljiv.
Navodeći da su u istočnoj Bosni formirane partijske komisije sa zadatkom da saslušaju njega i komandanta Prve divizije Koču Popovića zbog "samovolje", "nediscipline" i "svojeglavosti" na Sutjesci i Zelengori, opisao je i dramatične događaje 9. juna 1943. ispod Maglića, kojima, prema njegovoj oceni, nije dat istinit opis u zvaničnoj istoriji već je istorija harizmatski falsifikovana.
Ostavite ranjenike!
- Iznenada i usplahireno u Štab divizije stigao je kurir Vrhovnog štaba i predao komandantu divizije pismo u kojem je, koliko se sećam, stajalo ovo: "Krećite odmah za nama pravcem Mrkalj Klade - s. Suha - s. D. Bare s. G. Bare. Ne čekajte Treću diviziju. Ne obazirite se na one koji ne mogu pratiti ubrzani pokret. Situacija je vrlo teška."
Kuriri i prištapsko osoblje dokučili su sadržaj poslednjeg naređenja Vrhovnog štaba (što znači da je ono bilo poznato i celom štabu divizije i drugima).
Uzevši nekoliko izdržljivih ljudi krenuo sam napred ispred kolone. Naređenje Vrhovnog štaba glasilo je da Sutjesku pređemo kod s. Suhe i da produžimo preko s. D. i G. Bare i dalje na sever prema Lučkim Kolibama. Međutim, po mojoj oceni, stvorenoj na osnovu neprijateljske vatre, zaključio sam da s. Suha i s. D. i G. Bare nisu više u našim rukama. Spuštajući se korak po korak niz brdo, pristigao sam četu koja je bila poslata napred u izviđanje i sa njom sam našao traženu raskrsnicu staza sa koje se po vatri moglo jasno utvrditi da su rejonom s. Suhe ovladali Nemci.
Zato se moralo odstupiti od naređenja Vrhovnog štaba i uputiti se prema Tjentištu, mada je i tamo bila neizvesnost. U tom smislu izmenjeno je i ranije izdato naređenje četi da ide u s. Suhu, koja je sada upućena na Sutjesku prema Ravnom Borju (2 kilometra jugoistočno od Tjentišta), dok su kuriri poslati nazad po kolonu.
Ova odluka komandanta divizije kojom je u kritičnom momentu, uz primanje pune odgovornosti, izmenjeno naređenje Vrhovnog štaba, bila je, kao što se danas vidi, sudbonosna za Sedmu diviziju. Da se divizija spustila na Sutjesku kod Suhe, ona ne bi mogla napred, a vremena za vraćanje u Tijentište ne bi bilo, i ona bi se našla u istoj situaciji u kojoj se našla Treća divizija, tj. tako teškoj da bi verovatno bila razbijena i dobrim delom uništena.
Drugovi koji su pristigli sa kolonom očevidno uzbuđeni su i zadovoljni što se nisu obistinile njihove mračne slutnje za moju sudbinu ("mislilo se da sam poginuo ili pobegao"!). Upoznao sam ih s procenom situacije koju sam izvršio na bazi ličnog posmatranja i s odlukom koju sam doneo na bazi te procene.
Embargo na istinu
Nije bilo primedaba i odmah se pristupilo ostvarenju te odluke. Niko se od učesnika, ni iz Vrhovnog štaba, ni iz Sedme banijske divizije nije od 1958. godine do sada (1989. primedba N.J.) pojavio s primedbama na moje tvrđenje da sam sam, na svoju ruku - krećući se s prethodnicom i izviđačima, na čelu marševsko-borbenog poretka - izmenio naređenje Vrhovnog štaba, primljeno u zoru 9. juna 1943. godine i stavljeno na uvid celom štabu, uključujući, razume se, i politkomesara divizije Đuru Kladarina.
Umesto da diviziju, po naređenju, vodim pravcem Plan Suha-D. Bare. G. Bare, ja sam je poveo pravcem Plan-Mrkalj Klade - Dragoš - sedlo - Ravno Borje - Krekovi - Milin Klade - Lučke Kolibe, a kasnije, i to delimično izmenio, i krenuo preko Lastve i Pleća.
Meni je, međutim, postavljen zahtev da u drugom izdanju Sutjeske izostavim ova i još neka svoja kazivanja o Neretvi i Sutjesci - koja nisu pobijana ni rečima ni dokumentima - posebno da izostavim kritički osvrt na odluku vrhovnog komandanta, Josipa Broza Tita, da se ranjenici u Bosanskoj krajini, uključe, januara 1943. godine u grupu divizija Vrhovnog štaba. Pa kada sam to odbio, usledila je autoritativna anatema koja je odigrala važnu ulogu u mom životu.
O kvalifikaciji toga članka i zvaničnom stavu prema njemu, govori i činjenica da samo on nije uvršćen - pored ranije objavljenih članaka brojnih učesnika bitke na Sutjesci - u specijalnu Ediciju Vojnog dela povodom 40-godišnjice (1983) ove bitke.
Đuro Kladarin je, kao prerađeno izdanje "Sloma", izdao u Zagrebu 1968. godine knjigu Bitka na Sutjesci. Tada je već bila u punom jeku - uz prikrivanje krupnih istorijskih promašaja na političkom i vojnom planu - izgradnja kulta ličnosti Josipa Broza Bita - istovremeno u istoriji "najvećeg", "nepogrešivog" ratnika, s jedne, i "mirotvorca", s druge strane.
Zaverenik protiv Tita
Ja sam, zbog svega toga, bio penzioner okružen tajnim oreolom "zaverenika" protiv "druga Tita", čiji su se doprinosi i uspesi i u teoriji i u praksi mogli samovoljno krčmiti, a na njihovo mesto meni svašta pripisivati.
Izmena naređenja
Očevidno je da u Kladarinovu obradu Sutjeske i zvaničnu istoriju nisu hteli da ugrade činjenice da je Koča Popović predlagao bolje rešenje za ranjenike od onoga Titovog, koje ih je dovelo do propasti, da je ovaj komandant na svoju ruku izvršio sudbonosni proboj iz zelengorskog nemačkog obruča - "kotla" na Balinovcu, 10. juna 1943. godine, i da sam ja izmenio naređenje Vrhovnog štaba od 9. juna 1943. godine, što se pokazalo sudbonosno za Sedmu banijsku diviziju i ešelon ranjenika koji se kretao s njom. U Kladarinovoj knjizi iz 1968. godine navodi se, na stranama 243-245, jedno smušeno, protivrečno naređenje Vrhovnog štaba.
Kratka prepiska
U toj atmosferi nedovoljne samokritičnosti i svesti o sopstvenim promašajima, Vrhovni šab mi je uputio veoma oštru pismenu kritiku i zato što sam na Sutjesci izgubio radio-stanicu. Ne znajući tada da me je gubitak radio-stanice spasao od nemačkog radio-izviđanja, i bez punog uvida u celovito delovanje našeg vrhovnog komandovanja, ja sam takođe pismeno odbrusio da više bolujem za izgubljenim borcima, nego za radio-stanicom i da me čudi da tako ne oseća i Vrhovni štab. Prepiska se na tome i završila!
