Ispovest kapetana JNA (1): Lažni svedok oterao na robiju
Penzionisani kapetan Vojske Srbije i jedan od najboljih tenkista Zoran Tomić (49) prošle nedelje je pred Županijskim sudom u Sisku, u odsustvu, prvostepeno osuđen na dvadeset godina zatvora zbog događaja iz jula 1991. godine kod Hrvatske Kostajnice dok je još bio vodnik u sastavu tadašnje JNA.
U presudi stoji da je otvarajući vatru iz tenka M-84, iz sastava nekadašnje 622. oklopno-motorizovane brigade sa sedištem u Petrinji, odgovoran za teško ubistvo trojice i pokušaj ubistva još četvorice pripadnika MUP Hrvatske.
Šok u Beogradu
U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", Tomić ne krije da je šokiran presudom, ali i da će učiniti sve da bi se saznala prava istina jer, tvrdi, osuđen je na pravdi Boga.
- Veoma mi je žao svakog poginulog, ali nisam taj koji je ubio ove ljude. Radio sam po savesti i po pravilu službe. Nažalost, hrvatski sud nije zanimalo da utvrdi istinu jer da jeste, tada bi saslušao sve svedoke, aktere događaje. Umesto toga poverovao je tvrdnji lažnog svedoka koji mi je čak u suzama priznao da je sve izmislio - priča u jednom dahu Zoran Tomić.
Umesto ročišta - presuda
Tomić kaže da mu je presuđeno onog dana kada je, prema tvrdnji njegovog advokata po službenoj dužnosti, u Sisku trebalo da se održi još jedno ročište u ovom postupku.
- Nekoliko dana pre 14. februara sam pozvao tu advokaticu i objasnio joj da zbog proceduralnih problema u Srbiji još nisu saslušana trojica mojih svedoka - vojnika iz moje tenkovske postavke. Ona je trebalo da tu informaciju predoči sudiji i da ga zamoli za još malo vremena. Pozvao sam je 15. februara da bih saznao šta je sud odlučio, da li će prihvatiti moju molbu. Advokatica mi je rekla da je sud ne samo odbio moju molbu već doneo prvostepenu presudu tako što sam osuđen na po 20 godina za svako ubistvo i pokušaj ubistva. Ali, umesto da me zbirno osude na 100 godina, primenjen je neki član zakona, pa sam osuđen na ovu kaznu - veli Tomić.
Tomić je tačno 20 godina posle događaja kod Kostajnice saznao da u Hrvatskoj protiv njega vodi istraga.
- Dobio sam poziv da se javim u sud u Beogradu. Kad mi je sudija predočila da se protiv mene vodi istraga, umalo mi ti papiri nisu ispali iz ruku. Toliko sam bio iznenađen jer je reč o događaju koji ne samo da se nije odigrao onako kako je napisano, već se apsolutno nikada nisam skrivao, ili pokušao da čitav slučaj zataškam. Upravo suprotno, sve što je imalo veze s ovim događajem je do detalja ispitano i provereno - navodi Tomić.
Kristalno jasno se seća svega što se događalo tog 26. jula 1991. godine. SFRJ je još bila jedinstvena, a JNA je tada razdvajala sukobljene strane u Hrvatskoj, pa su jedinice išle od mesta od mesta kako bi smirile tenzije koje će kasnije kulminirati ratom.
Tako je i njegova jedinica dobila zadatak da se postavi između Zbora narodne garde i Teritorijalne odbrane u rejonu Kozibroda i Struge.
- Naša oklopno-motorizovana kolona je brojala desetak tenkova M-84, nekoliko transportera, kamiona i sanitetsko vozilo. U posadi je ukupno bilo oko 60 vojnika i starešina, ali ne rezervista ili dobrovoljaca, kako stoji u optužnici, već starešina i vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka. Dakle, u toj koloni su bili i mladići iz Hrvatske, Srbije, Makedonije, Bosne... Ja sam bio komandir prvog tenka i komandir borbenog obezbeđenja kolone. Kako nisam poznavao taj teren na ulazu, u Hrvatsku Kostajnicu sam kod policijske stanice umesto desno nastavio pravo i veoma brzo nas je zaustavilo jedno policijsko vozilo - kaže Zoran.
Rafal na tenk
- Kad je kolona stala, okružilo nas je nekoliko stotina ljudi u različitim uniformama: od Zbora narodne garde, preko paravojnih hrvatskih formacija. Taj policajac bio je veoma korektan i objasnio mi je kako da nastavimo put. Međutim, već u toj ulici su počele provokacije okupljenih. Počeli su da se penju po tenkovima, da kače hrvatske zastave zbog čega sam ga zamolio da reaguje jer može doći do problema. Zaista je to i učinio i mi smo se tu okrenuli i nastavili ka izlazu iz grada.
-Ne znam na koliko kilometara od izlaza iz Kostajnice, priča Tomić, našli su se na putu koji je s leve strane bio oivičen rekom Unom i močvarnim terenom, a s desne strane brdom na kome je video najmanje 300 pripadnika ZNG u iskopanim tranšejama, bunkerima.
- Nalazio sam se na tenku i o svemu sam izveštavao starešine u koloni, ali i kolege iz drugih tenkova jer je bilo i više protivtenkovskih mina na putu. Ispred nas se nalazio preprečen puk hrvatske policije i ja sam im rukom rekao da se pomere kako bismo prošli. Međutim, umesto odgovora usledila je salva rafala na moj tenk i jedino što sam uspeo je da upadnem unutra neozleđen.
Tada su se začule i jače eksplozije.
- Bio sam u stalnoj komunikaciji sa svojim pretpostavljenim i on mi je rekao da nastavim dalje jer ako stanem, cela kolona će se zaustaviti i to bez mogućnosti da dejstvuje. Dao sam naređenje vozaču da nastavi i on je učinio nešto što sumnjam da bi moglo da se ponovi: uspeo je da izgura vozilo cevkom topa i kolona je bezbedno prošla.
Montaža hrvatske televizije
Kada su došli u reon Kozibroda shvatili su da su zakasnili jer je ceo put bio pun mrtvih ljudi.
- Zajedno sa sanitetlijama smo te ljude pomerili i kada je sve bilo završeno vratili smo se u bazu. Odmah sam sačinio izveštaj, a svoj izveštaj su počeli da pišu i vojno-istražni organi i Vojna policija. Moj tenk je snimljen kako bi se dokumentovala učinjena šteta od gelera i municije, saslušani su i svi iz moje posade.
Dakle, niko nije ni na kraj pameti imao da se taj događaj prikrije, već upravo suprotno. Istraga je završena tako što je komanda procenila da nije bilo prekomerne upotrebe sile ili narušavanja pravila službe.
Da apsurd bude veći, tog dana je u kasarnu stigla i ekipa HRT kojoj sam dao izjavu, ali ne o događaju za koji ću kasnije biti osuđen, već onog što smo zatekli u Kozibrodu. Tom novinaru sam tada i ispričao da smo zakasnili jer smo bili napadnuti u Kostajnici. Međutim, u TV prilogu taj deo moje izjave je isečen jer mi je novinar odmah rekao da ga to ne zanima.
Ne bežim od pravde
Zoran Tomić kaže da se nikada nije skrivao niti razmišlja da se skriva od pravde, ali da ne razmišlja da se preda Hrvatskoj jer bi to značilo da bi odmah bio zatvoren.
- Od kada sam dobio prvi sudski poziv, pa sve do danas sam u potpunosti na raspolaganju srpskih pravosudnim organima. Uredno sam se odazivao na svaki poziv, davao izjave, predlagao svedoke koji mogu da pomognu da se sazna prava istina. Želim da se ovaj slučaj istera do kraja i da skinem ljagu sa svog imena.
