Dojče vele: Hrvatska je na dnu
Najnovije statistike na nivou Evropske unije otkrivaju poražavajuće posledice slabe politike plata i odnosa prema radnim pravima u Hrvatskoj.
Hrvatska, prema podacima Evropskog sindikalnog instituta (ETUI), beleži najveći pad plata u istočnim zemljama Evropske unije od globalno-krizne 2008. godine do danas. Kao parametar je uzeto u obzir kretanje prosečne plate u odnosu na prosek plata u zapadnim EU-državama, odnosno unutar tzv. EU15. U navedenom periodu, prosečan hrvatski lični dohodak pao je sa 43 procenta zapadnoevropskog proseka na samo 37 odsto. Raspon u ostalim državama istoka Evropske unije kreće se danas od najniže rangirane Bugarske sa 18 odsto, do Estonije sa 42 procenta, a preko polovine proseka u EU15 skočila je jedino Slovenija, sa oko 60 odsto.
Prema mišljenju Evropske konfederacije sindikata (ETUC), razlog za generalno povećan jaz između istoka i zapada u EU leži u većem rezanju radničkih prava na istoku tokom krize. Takođe, ta prava su se na zapadu Evrope, u kasnijim godinama, brže i lakše vraćala na ranije vrednosti, što je dodatno pospešilo uvećavanje razlika. O tome se u Hrvatskoj proteklih dana izjasnio samo Mladen Novosel, predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske, i to rečima da toj državi preti ozbiljan rizik da u evropskom vrhu bude samo po brojkama o iseljavanju. "Dok slušamo o turističkim rekordima i rastu BDP, ne možemo više da prihvatamo tvrdnje da još nije došlo vreme za povećanje plata i oporavak radnika.“
Pročitatje još:
* Cerarovo strpljenje prema Hrvatskoj "pri kraju"
* Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj, ali nije lako biti ni Hrvat
Izostanak sistematskog pristupa ekonomiji
Ekonomista i akademik Zvonimir Baletić kaže za Dojče vele da kriza 2008. u Hrvatskoj i nije bila shvaćena sistematski, već je uzeta zdravo za gotovo, pa je i pristup njenom bio sasvim u skladu s tim. "U međuvremenu smo se nekako - i to samo donekle - stabilizovali, ali još uvek smo daleko od blagostanja. Ne može da bude dobro ako u kratkom roku izvezete 200.000 ljudi, a po broju nezaposlenih i dalje nismo ni blizu nuli. Zato govorim samo o niskom nivou ekonomske stabilnosti. Na žalost, pogodio sam kad sam pre sedam-osam godina izjavio da se nismo primakli putu stabilizacije, a ni danas ne mogu da izjavim nešto mnogo bolje.“
- Nastradali su prvenstveno radnici - nastavlja Baletić, "i penzioneri većine kategorija. Pala nam je kupovna moć, plate su ionako bile male, a cene takve kakve jesu, i nisu mogle da nadoknade pad potrošnje. Politika nije bila dovoljna brana padu domaće proizvodnje, osim što se i generalno išlo na ruku uvozu. Neki slojevi su, naravno, u krizi prošli bolje, ali hrvatsko radništvo - i ne samo hrvatsko, ako posmatramo šire - pretrpelo je glavninu udara i tereta. Naši ljudi zato danas masovno traže posao čak i u zemljama koje su donedavno bile osetno nerazvijenije od nas. A to znači da smo zaostali i za većinom istočnoevropskih zemalja.“
Tempirana bomba siromaštva
I dok je Mladen Novosel načelno najavio mogućnost skorog štrajka, Sindikat penzionera Hrvatske već je zakazao veliki protest u Zagrebu za 10. oktobar. Položaj penzionisanih radnika, naime, još je gori od onih koji su i dalje u radnom odnosu, a po nekim merilima Hrvatska stoji loše čak i u odnosu na istok EU. Udeo prosečne hrvatske penzije u prosečnoj hrvatskoj plati tako iznosi 37,8 odsto i već neko vreme je u padu.
- Međutim, to ne žele uvek da priznaju u Hrvatskom zavodu za penziono osiguranje - kaže za Dojče vele Jasna Petrović, predsednica Sindikata penzionera Hrvatske.
- Ipak ne mogu da negiram činjenicu da taj odnos u BiH iznosi 43 odsto, na Kosovu 47, u Srbiji 48, u Crnoj Gori 58, u Sloveniji 60, u Makedoniji i Mađarskoj 62 odsto, a Zapad i da ne spominjemo.
Prema njenim rečima, Hrvatska je dotakla evropsko dno i to je slika ukupne politike plata i položaja radnika. Pritom su, ističe Petrovićeva, u posebno lošem položaju u Hrvatskoj žene, jer je njima proporcionalno teže nego radnicama u ostalim zemljama EU. "A nije normalno ni da je pokrivenost penzijama u Hrvatskoj samo 64 odsto, dok u Sloveniji čak 92 osobe od stotinu njih koji su stariji od 65 godina, prima penziju. Nema rasta stvarne radne aktivnosti, pa ni onda kada se čini da zaposlenost raste. Nema ozbiljne političke podrške radu i zato neka nas ne čudi ako uskoro kod nas eksplodira bomba siromaštva.“
