Holanđanka koja je volela Srbe (2): Kuće kao mrtvački sanduci
Svetska javnost je konačno, posle dve decenije i na uporno zalaganje hirurga vojne bolnice Koran, člana Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske dr Mirka Šošića, dobila priliku da se upozna sa potresnim ratnim dnevnikom Jeni Ligtenberg.
Reč je o Holanđanki koja je rat u Bosni i Hercegovini provela na Palama, u ratnoj bolnici Koran. Ova holandska humanitarka je tada, u 63. godini života, odlučila da otkrije istinu o Srbima koji su još od tog vremena bili sistematski demonizovani kao "krvavi koljači i ubice".
Rat je, od septembra 1993. pa sve do januara 1996. provela na Romaniji, i vredno, pred spavanje, beležila sve ono sa čim bi se tog dana susrela. Iz njenih svakodnevnih beleški nastala je knjiga "Ratni dnevnik: Pale 1993 - 1995". Zahvaljujući ljubaznosti dr Šošića, kao i čelnicima Izdavačke kuće "Svet knjige", "Vesti" ekskluzivno prenose odlomke dnevnika Ligtenbergove, potresno svedočanstvo o srpskoj strani u bosanskohercegovačkoj golgoti.
Na početku svog dnevnika, humanitarka Jeni Ligtenberg opisuje put od rodne Holandije do Republike Srpske, odnosno Pala, počevši od 13. septembra 1993. godine.
Korov iz novih prozora
Prelazimo poslednju etapu u pravcu Pala. Kod Zvornika oštra kontrola na granici sa Republikom Srpskom. Pejzaž postaje planinski. Na padinama leže brojni grobovi, sa ukrašenim krstovima. Sve su to ljudi koji se međusobno nisu poznavali, a možda su mogli da budu dobri prijatelji da ih "visoka gospoda iz politike" nisu rasterali jedne od drugih.
Cinizam ne poznaje granice. Kuće, čini mi se, dve i po godine stoje "u izgradnji", pokazujući to divljim bujanjem cveća i korova na mestima gde bi trebalo da budu prozori. Moj prvi susret sa ratom. U brdima koja dominiraju daljim pejzažom nema kuće koja je ostala pošteđena. Te kuće liče na mrtvačke sanduke, a stanovnici su pobegli ili ubijeni."
Lažni humanitarni paketi
O tome koliko je međunarodnu zajednicu zaista brinula situacija u ratom pogođenoj Bosni, najbolje pokazuje humanitarna pomoć koja je isporučivana Republici Srpskoj. Jeni Ligtenberg navodi u više delova svog dnevnika, a "Vesti" prenose prvo zapažanje:
Četvrti oktobar 1993. Sadržaj "humanitarnih paketa" meni je trn u oku.
Kompletna pakovanja u ambalaži, sa oznakom "bez slatkiša", ali sa
papirićima u kojima su nekad bili, te drugim otpadom, lekovima s isteklim rokom i praznim pakovanjima, tako da Republika Srpska dobija još jedan dopunski problem: zagađenje okoline. Za ljude koji ionako ništa nemaju i koji toliko mnogo moraju da improvizuju, to je totalno poniženje. Nadi to teško pada, što je sasvim opravdano.
Oko pola sedam uveče svi iz popodnevne smene jedemo zajedno. Obrok je skroman, bez luksuza - jednostavan zdravi smeđi pasulj, u kome od jednog parčeta slanine do drugog možeš voziti bicikl. Kažem to mojim kolegama, ali ne da vređam nego da se našalim; to je kao ironija prema samima sebi, kojoj se svi zajedno možemo smejati i tako zadržati našu jedinu šansu za preživljavanje."
Ligtenbergova od početka svog angažmana na Palama počinje da radi u apoteci u okviru novoformirane ratne bolnice Koran koja je improvizovana od nekadašnjeg turističkog hotela.
2. oktobar 1993. Radi se šest dana u sedmici, dok poliklinika i prva pomoć rade sedam dana. Na šalteru nema gužve, tako da jedan broj asistenata može uzeti slobodne dane. Nada i ja uskačemo po potrebi.
Greške UN u humanosti
Treći oktobar 1993. Embargo na oružje odobravam, ali nemam pozitivan stav o oduzimanju elementarnih prava i produžavanju maltretiranja
civilnog stanovništva. U građanskom ratu kakav je ovaj humanije bi bilo da su Ujedinjene nacije, nakon intervencije, postupale "humanitarno neutralno". Narod, pogotovo stariji, ogorčen je zbog nepravde i činjenice da oni, u tom životnom dobu, ne mogu više ništa učiniti za svoju decu i unučad, čemu teži svaki roditelj. Nažalost, primećujem da su moćnici
koji su izgubili u Drugom svetskom ratu (a koji baš i nisu najpristojniji deo društva), doslovno izmakli tlo ispod nogu ovim ljudima. Uništili su im čak i izglede za bolji život u budućnosti... Bojim se.
Televizija nudi lepe programe za najmlađe gledaoce, kakvi su i nama u Holandiji poznati. Za školsku omladinu postoji kviz. Deca su dobro obrazovana, uredno obučena i izrazito civilizovana. Nadam se, zbog njih, da će tako i da ostane. Pletem svoj šal i u pola jedanaest idem u krevet. Sutra ne moram da ustanem u sedam časova.
Bolnička odeljenja u osam časova dostavljaju obrađene blokove recepata. Zbog nedovoljnih količina, lekovi se isporučuju dnevno. Pacijenti sa Pala dobijaju lekove za tri, pet, ponekad sedam dana. Ako nekog leka nema, vade se knjige na sto, pa tražimo dobru alternativu. Kad se ne može naći ni zamena, pacijent ide kući sa: - Nema, nemamo.
Mnogo nedužnih mrvih
Desetine puta dnevno bivam neposredno suočena sa tim groznim sankcijama i svom nepravednošću njihove primene: nebrojeni mrtvi,nedužni mrtvi. Fuj! To je kriminalni aparat, koji ljude guši i duhovno ubija u takozvanom civilizovanom svetu koji pripada svima nama, a u kojem moćnici nastavljaju da čine zloupotrebe i ponižavaju nedužne ljude do nivoa izgnanika. Kakva sramota!
