"Moj sin nije znao da je 'četnik', sve do škole..."
Selo Čista Mala, u podnožju Ravnih Kotara u Hrvatskoj, na 50-tak kilometara od Knina, pre "Oluje" imalo je više od 800 stanovnika, pravoslavnih Srba.
Sada, 22 godine kasnije, ima ih jedva 80 i mahom su stariji ljudi.
"Kad se setim, počnem se tresti...", te reči, jedne od bivših meštanki, koja sada samo leti dolazi u porodičnu kuću, odbijaju se o zidove napuštenih kamenih kostura nekadašnjih kuća.
Za vreme rata tu je bila prva linija fronta i tada je lokalno stanovništvo mnogo propatilo, a skoro sve kuće su stalnim granatiranjem pretvorene u ruševine.
Neke su obnovljene, nešto uz pomoć hrvatskih fondova, a mahom sredstvima samih meštana.
Ipak, nije sve obnovljeno i na mnogim fasadama i 22 godine nakon rata vidljivi su “ožiljci” od metaka, gelera, granata, a između njih - upadljiva zgarišta kuća od kamena, bez krova, prozora, ičega...Samo kamene konstrukcije, koje su odolele i plamenu i zubu vremena.
I takve - rečitije su od meštana, koji ni danas nipošto ne žele pred kamere.
Čista Mala pravoslavno je selo, dobilo je ime po - maloj čistini i u njemu je ostala cela crkva Svetog Nikole iz 1895. godine, a u neposrednom susedstvu skoro sva sela, izuzev obližnja Morpolače, su katolička, poput Čiste Velike, Pirovca, Stankovca...
Čista Velika ima jednu srpsku kuću, tako da su oko nas uglavnom Hrvati, priča jedan "povremeni meštanin" Čiste Male za Tanjug, koji takođe ne bi da mu se objavi ime, niti da se snima ili fotografiše, jer, primećuje, "uvek se nađe neko ko će to ''pogrešno shvatiti''"
I sam čin dolaska novinara Tanjuga može se, kaže, u kraju različito protumačiti...
Ipak, i pored svega što je doživeo i zebnje s kojom i danas zivi, ipak će, kaže, on će opet tu dolaziti, uvek se vraća, kao i mnogi bivši žitelji tog sela, koji danas žive i hiljadama kilometara daleko od porodičnih ognjišta.
Pred svaku proslavu godišnjice “Oluje”, objašnjava, Srbi se malo pritaje, “povuku ručnu”, iako su se “ohladili malo i Hrvati”, a sa tim i ranije svakodnevne neprijatnosti i provokacije.
U selu danas žive svega dve porodice sa decom
Ostalih nekoliko desetina, starijih ljudi živi pretežno od poljoprivrede i od penzije, “pa se prekrpe”, a ima i “sezonaca”, kažu, koji žive u nekom gradu i u selo dolaze povremeno, kao i onih koji odavno žive "po belom svetu", Švajcarskoj, Norveškoj, Americi, pa i Australiji.
Jedan od njih izabrao je Australiju, jer mu se ta, najudaljenija mu tačka na planeti, činila "dovoljno daleko".
Svejedno poslednjih godina vuče ga skoro svakog leta njegova Čista Mala, u koju se neće za stalno vratiti, "nema šanse", dece radi.
U selu smo zatekli još jednu "gošću" iz Australije, koja, za Tanjug, svedoči kako je nekoliko puta u "drugom životu", posle rata u Hrvatskoj, morala da počne ispočetka.
“Iz kuće sam morala da odem kada je sin pošao u prvi razred. Bili smo u Strumici kod Knina četiri godine, skućili se, pa je, nažalost, pošla “Oluja” 1995, pa opet, samo, kupi decu i ideš. Došli smo u Zemun i opet počeli ispočetka. Bacaš nas dalje, mi padamo. Praktično ništa nismo imali, od čaše smo krenuli. Tada smo radili sa benzinom i bili smo podstanari. Kupili smo plac, pa još jedan i onda smo aplicirali za Australiju, imala sam rođaku tamo, a prvi izbegli iz ovog mesta otišli su tamo”, priča ona.
Naše komšije htele su svoju državu, ''čistu'' hrvatsku
Navodi da će sada u avgustu 17 godina kako je u dalekoj Australiji, ali je srce blizu Čiste Male.
“Kada me neko pita, ja sam dobro. Ali, nemojte misliti, od 1991. do sada da je to sve bilo dobro. Kada se setim, počnem se tresti. Kad sve sagledam, moj muž i ja uspeli smo da izvedemo decu na put, iškolovali smo decu, napatili smo se kroz onaj rat... Mi sada ovde dolazimo kao turisti, prosto eto, dođemo, uvek nešto novo uradimo na kući”, kaže ona.
Dok su u Australiji, rođak im čuva kuću u Čistoj Maloj i bar dva puta dnevno dolazi, proverava, uključi svetlo.
"Naše komšije htele su svoju državu, ''čistu'' hrvatsku, i dobili su je na taj način kakav je to bio”, primećuje i dodaje da joj sada ti ljudi, kad je sretnu, kažu: "Vi ste se usrećili s tim što smo mi vas proterali, a mi smo se unesrećili, jer, ne može država da funkcioniše ako nema stanovnika”.
“Ovde je sve prazno. Svake godine se Hrvatima, sad kad su u EU, iseli 36.000 ljudi, mladih. Država ne može da im funkcioniše, zato što nema Srba", veruje ona i dodaje:
"Ovaj deo Banije, Korduna, Bukovice, do Ravnih Kotara. . to je bilo oko 80 odsto srpsko stanovništvo. Tu sad Srba više nema. Nema, sve je to prazno”.
Uprkos što su okupirane nepokretnosti u Csistoj Maloj većinom vraćene Srbima, i to zbog EU, našem narodu u Hrvatskoj, kaže jedan meštanin Čiste Male na "privremenom radu" u Srbiji, u Beogradu, situacija se pogoršala od kako je Hrvatska članica EU.
“Dok nisu bili u EU, bilo je lakše, imali smo neka prava...Valjda su hteli dokazati da su demokratska država. A sada, kada su u EU, nemaju nikakve obaveze prema nama”.
Selo do sela, niko neće nikoga pozdraviti
Nakon 22 godine, saglasni su svi da je najveći problem Srba u Hrvatskoj - loša komunikacija sa Hrvatima, koji, kako kažu, izbegavaju da pričaju sa njima i to rade samo kada imaju interes.
“A ovako, kao komšije - sloge nema. Selo do sela, niko neće nikoga pozdraviti. Neko i hoće, ali to nije baš tako učestalo. Moj drug je nedavno otišao u poštu i rekao ''dobar dan'', niko mu ništa nije rekao, valjda nije lepo rekao, jer da je rekao ''bok'', verovatno bi mu odgovorili. To je najveći problem. Ovo drugo, materijalno, može se izdržati, nije ni njima toliko bajno, nemaju ni oni posla, mada posebno Srbi nemaju posla”, kaže meštanin.
Malo ko radi, i to samo ako se sam nešto organizuje, da drži ovce, koze, krave... Nikakve proizvodnje nema.
“A Hrvat će radije primiti komšiju Hrvata da radi, nego Srbina. To je boljka. Država Srbija bi trebalo više uraditi, da stvara bolje odnose sa Hrvatskom, da utiče na njih da malo olabave”, veruju meštani Čiste Male.
Kažu da običan, naš narod u Hrvatskoj prati politiku, u toku su, informisani, a kako smatraju, trenutna retorika političara - ne pomaže.
“Mrzeti čoveka samo što je druge nacije...Njima je cilj bio da stvore državu i oni su je stvorili, e sad, što je prelomilo nama po leđima, to je druga priča... Da je bilo normalno, mogli su napraviti državu, a da i mi budemo tu, mi nismo bili tolika prepreka, da smetamo njima, da naprave državu”, smatraju meštani.
Tužno kažu da Hrvati i dalje uče decu protiv Srba i sećaju se da su im i devedesetih mala deca dizala dva prsta.
Moj sin nije znao da je četnik
Jedan kaže i da njegov sin nije znao da "je četnik" dok nije pošao u školu, gde su mu to odmah nalepili.
“Ja sam otišao malo pre Oluje, pokupili smo se krajem 1992 i došli u Beograd. Ovde sam se 2005. vratio prvi put, kada se situacija malo smirila i sazrela, a neki su se i ranije vratili. Sada su većinom tu stariji ljudi, a mlađi se nisu vratili, samo jedna porodica, koja se sada bavi stočarstvom. Oni imaju decu, a drugo, sve su to stariji ljudi, vratili su se da umru”, kaže jedan sagovornik, koji sada živi kod Beograda, a u Čistu Malu dolazi često, čak i sa sinom, koji mu se tu rodio i više od njega voli da dolaze.
On sam, kada bi mogao, prodao bi kuću u Čistoj Maloj i nikada više ne bi dolazio.
“Znaš zašto? Što moj brat kaže, kada ode u Grčku, tamo ga dočekaju raširenih ruku, a ovde. . . Mrzeti čoveka samo što je druge nacije...”.
