Proslavili ih pero i reč
Ukoliko i odbornici podgoričkog parlamenta podrže jednoglasni predlog Saveta za davanje naziva naseljima, ulicama i trgovima - a do sada je to uvek bilo pravilo bez izuzetka - glavni grad Crne Gore će uskoro, pored ostalih, ukazati počast i dvojici znamenitih novinara beogradske "Politike" - osobenom i neponovljivom reporteru Bošku Pušonjiću i velikom putopiscu, "hodoljubu" i karikaturisti Zulfikaru - Zuku Džumhuru.
Prekor kolegama
- Moram da uputim prekor novinarima, njihovim kolegama, zašto ih se i ranije nesu setili, i njih i drugih iz te branše koji sigurno zaslužuju počast za pero i reč kojima su zadužili i Podgoricu i Crnu Goru - kaže Cvetko Vukčević, potpredsednik i jedan od doajena u ovom savetodavnom telu, koji je bio inicijator ovih predloga.
- Ne mogu da kažem da tu ima neke sujete, ali ima određene ležernosti i nebrige, možda i zbog toga što je za ovakva priznanja potrebno da prođe najmanje dvadeset godina od smrti onih koji ga zaslužuju.
Boško Pušonjić, koji je četvrt veka bio dopisnik i šef dopisništva "Politike" iz Crne Gore, umro je iznenada, "novinarski", 3. jula 1986. godine.
Rođen u Crljenicama kod Pljevalja 1934. godine, siroče koje nije ni zapamtilo oca, samo zahvaljujući svojoj bistrini i talentu i natčovečanskoj upornosti majke Milice, njenim grabuljama, srpu i motici, njenoj preslici i desnici, završio je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i 1. januara 1962. godine postao dopisnik "Politike" iz Crne Gore.
Neko od tadašnjih urednika najstarijeg i najuglednijeg dnevnika, ne samo na Balkanu i ovom delu Evrope, osetio je njegov dar, gurnuo ga u vatru novinarskog kaljenja iz koje je brzo izronio osobeni reporter kakvih ni pre ni posle nije imala ni "Politika", ni mnogi drugi listovi i časopisi koji su negovali ovaj ponajstariji i nesumnjivo najzahtevniji vid novinarskog izražavanja.
Gotovo da nije ostalo iole znamenitijeg događaja i ličnosti, lika i krajolika, reke, kanjona, planine ili doline, ne samo u Crnoj Gori, koje nije ovekovečilo Pušonjićevo pero.
Dovoljno je reći da su se, još za njegova života, mnogi od njih našli u izborima i antologijama sličnih umotvorina, ne samo na srpskom nego i prevedeni na više evropskih jezika - da se i ne govori da su bili zastupljeni i u čitankama i udžbenicima kao primeri lepe literature.
Zuko naslutio zlo
U biografiji Zulfikara - Zuka Džumhura piše da je rođen u Konjicu 1920. godine, da je osnovno školovanje završio u Beogradu, gde je njegov otac Abduselam bio imam.
Gimnaziju je učio u Sarajevu. Pokušao je da studira pravo, ali se brzo opredelio za umetnost, za slikarstvo, i završio likovnu akademiju u klasi Petra Dobrovića.
Bio je nemirni duh, po mnogima jedan od najvećih i najosobenijih boema u periodu posle Drugog svetskog rata, novinar, pisac i putopisac, neumorni "hodoljub", istraživač i tragač za novim i nepoznatim, izvanredni kozer, šaldžija i vic-majstor, slikar i iznad svega sjajni karikaturista, mudrac, "kojem je, kako je neko dobro zapazio, celi svijet bila domovina, a sav ljudski rod njegova porodica".
- Nisam ni nesavremen, ni nemoderan, pokušavam i uspevam da volim vreme i adete u kojima trajem i duram, i koje je i jedino moje vreme, moji trenuci, moji dani, moje godine i moj dragi vakat - kazao je u nekoj prilici Zuko , kojeg zbog nečeg nisu mnogo ljubili bosanskohercegovački vlastodršci i glavešine - biće da je i koga od njih ujeo nekom svojom karikaturom ili jetkom doskočicom ili šalom.
Trag za poštovanje
Svoje biserne, antologijske reportaže i poetske zapise Boško Pušonjić je za života ukoričio u dve zbirke "Crna Gora izbliza" i "Od Oboda do Sutjeske", a njegovi prijatelji Branko K. Zejak iz Prijepolja i Cane Janićijević iz Pljevalja, priredili su i posmrtno objavili još dve zbirke njegovih reportaža - "Mladost Jabuke" i "Neuništivi narod", kao i knjigu "Tara lepotica sveta". Objavio je i knjigu stihova -"Vreme u zvezde raskovano", "Zvezda nad Zlodolom", "Konačišta vremena", "Balada o Pivi", "Ljubišnja", "Nordijka u Tari" i "Zaum poljem Tara teče".
Zato je na jedvite jade, tek pred kraj života (sahranjen je, kakve li ironije, 29. novembra 1989. godine, na najveći praznik tadašnje Jugoslavije) dobio najviše bosanskohercegovačko priznanje, Dvadesetsedmojulsku nagradu. Primajući je, izgovorio je i ostavio ovu proročansku poruku:
- Neke tišine kao da su sustigle i mene. Slutim da nam u goste opet dolazi veliko zlo. Bojim se, biće krvi i poklaćemo se opet, bratski, k'o paščad! Samo, zapamtite, kako god to svrši, a svršiće kao i svaki pomor, opet ćemo morati skupa. Makar jedni pored drugih žestoko škrgutali zubima i lomili ih tako, kako radimo, sve od one iste nekadašnje "ljubavi" prađedovske...
Radulović i Vukčević
Pre Pušonjića i Džumhura ovakav "spomenik" je u Podgorici podignut još samo dvojici novinara, prerano preminulom Draganu Raduloviću, novinaru Televizije Crne Gore i glasitom dečjem pesniku, i Jovanu - Jozu Vukčeviću, poznatom novinaru između dva svetska rata, glavnom uredniku dnevnika "Zeta", koji se pojavio 25. maja 1930. godine u Podgorici.
On je sa braćom Mitrom i Stevanom bio i izdavač ovog nezavisnog, vanstranačkog glasila. Iako veoma mlad, imao je samo 22 godine, ime Jovana - Joza Vukčevića je već bilo poznato među čitaocima, jer je sarađivao, bio dopisnik lista "Glas Crne Gore" i "Junajted presa", kao i član redakcije beogradske "Pravde".
"Zeta" je nakon 557 brojeva prestala da izlazi, a njenog glavnog urednika su 6. juna 1942. godine streljali italijanski fašisti u mestu Kuće Rakića, na obali Cijevne, nedaleko od Podgorice, zajedno sa još 56 rodoljuba i antifašista.
