Goša i Agrokor: Ko će ovo da plati?
Afera "Agrokor" uzdrmala je region. Očekivano, digla se velika prašina u trenutku kad je gomila koja se gurala pod tepih postala previše uočljiva. U isto vreme u Srbiji je na površinu isplivao problem sa Gošom iz Smederevske Palanke, koji je po obimu novca daleko manji, ali suštinski s istim poreklom problema, piše "Al Džazira Balkans".
Medijska javnost u regionu prepuna je izjava, analiza i prognoza, ali verovatno da građane u regionu najviše zanima ko će ovo da plati. Takođe je uočljivo da, ma koliko da su kompanije zadužene, privatna imovina vlasnika i osnivača, ostaje uglavnom nedirnuta, a oni nastavljaju da žive luksuznim životom, bez obzira na poslovni neuspeh.
Trenutno stanje je takvo da Agrokor duguje blizu 6 milijardi evra, a da mu je imovina vredna blizu jedne milijarde. Svima koji se iole razumeju u ekonomiju jasno je da nikakvo restruktuiranje s postojećim kapacitetima neće izvući kompaniju na "zelenu granu".
Velike svetske banke odavno su dobile nadnacionalni karakter i bankari ustvari ne barataju svojim privatnim novcem. Ista je stvar i s političarima, iako se njima ne čini da je tako. Oni daju državne garancije za kompanije koje imaju neki nacionalni i strategijski značaj ili u primeru Srbije daju iz budžeta (Fond za razvoj) Goši kredit, koji ovi uopšte ne vraćaju. Obveznice Agrokora, za koje je hrvatska država davala garancije, u nekom doglednom vremenu biće teret za budžet ove države.
Isto tako je moguće da se za ovaj koncern javi kupac iz neke druge države, koji će za ovaj koncern nenadano dati i više nego što su dugovi, pa će se balon premestiti u neku drugu banku ili hedž fond (eng. hedge fund).
Na samom kraju balona uvek se nalazi neka država koja će svojim intervencionizmom u bankarskom sektoru sačuvati od kolapsa ekonomski sistem te države. Lep primer jest 2008. godina u Americi i propast finansijske kuće Lehman Brothers.
U Srbiji se takođe nebrojeno puta u javnosti pojavljuju razne kompanije koje su na neki način dobile državnu pomoć, jer obezbeđuju posao nekom broju radnika od kojih zavisi pojedini region. One su isto prevelike za zatvaranje i za stečaj. Sigurno je da bi stečaj bio šok za sve radnike koji godinama imaju posao u svom gradu.
Ali, kada se saberu iznosi u poslednjih 25 godina, otkad je Srbija, navodno, napustila socijalistički sistem privrede, vidi se da bi većina ovih regiona bolje živela da je samo polovina tog novca dodeljena svima u regionu po osnovu neke socijalne pomoći, a da preduzeće uopšte nije ni radilo. Ova socijalna pomoć generisala bi potrošnju kod onog dela privrede koji zaista radi.
U našim regionalnim ekonomijama, osim zamagljivanja istine, postoji i institut tajnih podataka za velike kompanije. Nekako u isto vreme saznali smo da fabrika Goša već 15 meseci ne plaća dažbine za doprinose radnicima, dok su podaci u vezi sa dugom Agrokora prema hrvatskoj državi tajna.
