NATO nema članice nego kolonije na Balkanu
Ekonomska i pravna stabilnost države i jasno definisane granice sa susedima odavno više nisu parametri koji su neophodni da se postane član NATO-a. Politika i geostrateški položaj ono su što glavešine Pakta zanima.
Mastilo se na crnogorskom dokumentu o pristupanju NATO-u još nije valjano ni osušilo, a predsednici Hrvatske i Slovenije na skupu posvećenom pitanjima globalne bezbednosti "2BS" (To Be Secure) u Budvi su pozvali Evropsku uniju da učini sve kako region ne bi ponovo postao sigurnosni problem.
U kontekstu toga, i predsednik Crne Gore Filip Vujanović ocenio je da je NATO "garancija dugoročne stabilnosti" i da je Crna Gora i po geopolitičkom položaju "deo evroatlantske zajednice".
- Bili smo jedina država na Mediteranu od Portugalije do Turske koja nije članica NATO-a - rekao je crnogorski predsednik.
Ujedno, sve tri države poručile su da bi i Bosna i Hercegovina, kao i Makedonija, morale, po ubrzanom postupku, da postanu deo NATO porodice.
Pročitajte još:
* Vujanović: CG ne treba referendum o članstvu u NATO
* Zašto NATO, zato: Rep himna o ulasku Crne Gore u Alijansu (VIDEO)
Kratka istorija NATO-a
Vojni savez NATO nastao 1949. godine od početka ima stroga pravila prijema, pa zato i ne čudi što pristupanje ovom savezu prati potpisivanje više od 1.200 dokumenta i poddokumenta.
Hari Truman, američki predsednik na čiju inicijativu je ovaj savez i nastao, sa tadašnjim potpisnicima, osnivačima saveza dvanaest država, Norveške, Danske, Islanda, Holandije, Luksemburga, Italije, Portugala, Velike Britanije, Belgije, Amerike, Kanade i Francuske, uspostavio je striktna pravila za prijem novih članica od kojih je jedno bilo glavno, a to je da nova članica mora da ima jasno definisane granice, ekonomiju, vladavinu prava… Dakle, sve ono što sadašnja Crna Gora nema.
No, i onda i sada, presudna je bila politička definicija države. Ovo je tokom poslednje dve decenije postalo mnogo bitnije nego ono na čemu se dokument o stvaranju NATO-a zapravo zasniva.
NATO nije žurio sa prijemom novih članica, pa su tako od osnivanja u prvi mah primljene samo tri nove članice. Grčka i Turska prišle su 1952. godine, čime je Truman i ispunio svoje obećanje da će ih otrgnuti iz "sovjetskih šapa". Tri godine kasnije, pod odbrambeni kišobran Saveza stala je i Zapadna Nemačka, dok se Španija NATO-u pridružila 1982.
Godine 1999, kada je već pao Berlinski zid, a Varšavski pakt prestao da postoji, naprečac su NATO društvu, iako su bile na rubu ekonomskog kolapsa, pridružene Češka, Poljska i Mađarska, da bi 2004.
Alijansa doživela proširenje bez presedana, primajući u svoj savez malene ali strateški neprocenjivo bitne baltičke države, ali i Slovačku, Sloveniju, Bugarsku i Rumuniju.
Smatra se da je prijemom ovih država NATO "stao" na granice Rusije na Baltiku i praktično blokirao Crno more. Hrvatska i Albanija pridružile su se ovom savezu 2009. godine, bez obzira na to što je Hrvatska sa Slovenijom imala nerešen teritorijalni spor o razgraničenju, ali vrata Jadrana sa obe strane su se široko otvorila za brodove NATO-a.
Neispunjene odredbe sporazuma
Dakle, da rezimiramo, nijedna od država koje su primenjene u NATO, počev od 1952. nije ispunila sve odredbe iz sporazuma o prijemu novih članica u ovaj vojni savez.
Turska je imala problem sa ljudskim pravima, Grčka i većina drugih država sa ekonomijom, dok su države bivše SFRJ imale i ove, ali i probleme sa teritorijom tj. granicama, što je slučaj i sa najmlađom, 29. članicom NATO-a, Crnom Gorom, koja čeka ratifikaciju sporazuma o granici sa Kosovom, odnosno Srbijom.
U ime toga, poziv Hrvatske, Slovenije i Crne Gore NATO-u da što pre prigrli i Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, zemlje u kojima se ne zna ni ko pije ni ko plaća, znači da se nije odustalo od ideje proklamovane od, pre svega, američkog rata u Iraku (1990-1991), kada je nastala parola "ili širenje ili nestanak".
Pročitajte još:
* Džaba palite zastavu: Crna Gora i formalno u NATO-u 5. juna
Širenje na Balkan
Cilj proširenja bio je region Balkana. O tome svedoči i prezentacija sada već pokojnog profesora Šona Gervasijea, koji je na konferenciji u Pragu, u januaru 1996. godine, na temu "Zašto je NATO u Jugoslaviji" rekao da je širenje NATO-a na balkanski region uveliko počelo slanjem velikog vojnog kontingenta, navodno, kako bi vojno obezbedio sprovođenje dogovora o prekidu rata u Bosni. Kontingent sa oko 60.000 vojnika, opremljenih tenkovima, oklopnim vozilima i artiljerijom, uz podršku vazdušne i pomorske armade brojao je preko 150.000 ljudi.
- Balkanski kontingent predstavlja ne samo prvu veću vojnu operaciju NATO-a, već i prvu veću operaciju ’van zone odgovornosti‘, to jest van granica koje su određene kao područje za vojne akcije NATO-a. Poduhvat u Jugoslaviji prvi je konkretan korak ka širenju NATO-a - rekao je tada on.
Gervasije je tada istakao da je širenje NATO-a, koje je počelo u Jugoslaviji, planirano da uključi i druge zemlje ovog regiona, ali da je "zasnovano na nebuloznom i nelogičnom rezonovanju, strahu i tvrdoglavosti određenih vladajućih struktura", jer kako drugačije videti bilo kakvu korist u nasilnom širenju na druge zemlje u društveno-ekonomskom haosu koji prevladava na Zapadu, ali i u "tim državicama", i to u procesu koji povećava "rizik od nuklearnog rata".
Gervasije kaže da je jugoslovenska kriza poslužila kao eksperiment na rubu Evrope, kao i da su Nemačka i Amerika učinile sve da tu krizu prodube.
On tvrdi da je NATO nastojao da se umeša u jugoslovensku krizu od samog početka, kao i da je to postalo očigledno tokom 1993, kada je NATO počeo da pruža podršku operacijama Unprofora u Jugoslaviji, posebno sprovođenju blokade protiv SRJ i zone zabrane letenja u vazdušnom prostoru BiH.
Ričard Holbruk, bivši zamenik državnog sekretara SAD za evropska pitanja, u članku za magazin "Forin afers", polovinom devedesetih naveo je da ne samo da su SAD "evropska sila", već je skicirao ambicije svoje vlade koje se tiču cele Evrope.
U odlomku koji spominje sistem kolektivne bezbednosti koji su SAD i saveznici stvorili nakon Drugog svetskog rata, a samim tim i NATO, Holbruk je rekao:
- Ovaj put, Sjedinjene Američke Države moraju da predvode stvaranje bezbednosnih struktura koje bi uključile i samim tim stabilizovale celu Evropu - Zapad, bivše sovjetske saveznike u centralnoj Evropi i, što je najvažnije, Rusiju i bivše republike Sovjetskog Saveza.
U to ime, eto i odgovora zašto NATO po svaku cenu želi da uvuče u svoje redove sve više država ove regije koje su daleko od zahteva koje NATO promoviše kao "uslove za prijem".
Kriterijumi sa početka stvaranja ove alijanse davno se više ne primenjuju, a NATO u svom novom ruhu želi teritorije.
U tom kontekstu su i države bivše SFRJ više nego potrebne, i to ne samo zbog svog geografskog položaja, već i zbog područja kojima omogućavaju pristup.
