Ljubav i smrt Dejvida Bartleta
Svetog Stefana, jednog od najatraktivnijih letovališta na svetu, odavno već nema na prvim stranama turističke štampe, ni u udarnim emisijama posvećenim ovozemaljskim lepotama koje mame i okupljaju ljude da u njima uživaju. Da nije još živih svedoka, kako meštana Paštrovića, koji se diče svojom "prestonicom", jedinstvenim gradom - hotelom, tako i onih koji su ovde nekada boravili, već bi u zaborav potonulo i ovo "ostrvo poznatih" i čudesni život, sudbine i ljudi čiji su se putevi gospodnji ukrštali na ovoj hridini.
Jedan od onih koji je u tome najdosledniji je novinar i publicista Savo Gregović, Paštrović, koji je u svojoj bogatoj novinarskoj karijeri možda i ponajbolje tekstove, najbolje i najatraktivnije intervjue i priče zapisao baš na ovoj neobičnoj životnoj pozornici.
Naučila srpski
- Suzan je uspela ono što nije pošlo za rukom njenom suprugu: da nauči srpski. Mali rečnik brzo je ispunila, uzela drugi, pa treći... Nastao je tako komplet svezaka pun raznovrsnih reči, sintagmi, misli, svega - od Njegoševih mudrosti do recepata za spremanje narodnih ljekova.
Sreća su prijatelji
U tom njegovom svetostefanskom dnevniku, ostalo je, pored ostalog, zapisana i priča o jednom neobičnom Englezu koji je pre 20 godina poslednji put u životu sa Svetog Stefana gledao kako sunce na zapadu potanja u more, uživao u neponovljivoj lepoti koja ga je domamila i doživotno vezala za ovo ostrvo i ljude ovog podnebesja.
- Za Dejvida Bartleta i njegovu suprugu Suzan, sreća su bili prijatelji. Što ih je više i sreća je veća. Zato su ih tražili ceo život i svuda po svetu. Našli su ih među nama, u vremena grdna, kada su nas se drugi klonili, o nama ružne priče ispredali, kada smo bili - prokazani - seća se Gregović ovih običnih - neobičnih ljudi...
Brajton je grad na jugu Engleske, s manje magle nego u Londonu, ali isto vlažan. Dejvid i Suzan Bartlet su bili vlasnici skromne fotografske radnje.
Najveće bogatstvo im je bio sin Džejms. Najviše voleli da putuju: privlačili ih novi predeli, ali znatno više ljudi koji ih nastanjuju. Jedan deo sveta gđe su ljudi malo nalik prirodi, pronašli su na ovom delu crnogorske.
Obožavali zalazak sunca
Privukao ih je snimak sutona i zalaska sunca nad Svetim Stefanom koji su videli u nekom turističkom prospektu. Bilo je to 1986. godine:
Dolazili i dva puta godišnje
- Za 11godina naše turističko svetilište su pohodili 17 puta - seća se Gregović.
- Šest godina su dolazili dva puta godišnje i uvek ih je čekao jedan od lepih apartmana, crveni pesak na dve plaže i raspoloženi domaćini. Vedri veoma i onih leta kada je Šesta američka flota, usidrena negde u Jadranu, imala zadatak da zgrči svako lice u našem golemom kotlu pod koji je svet podložio vatru nepovjerenja i izolacije.
- Već smo bili stekli divne prijatelje, čvrste i kao kamen odane, na terasama grada hotela koji je postao naš novi dom. Živeli smo celu godinu za ponovni susret s njima, a ponekad nismo mogli izdržati pa smo stoga i dolazili dva puta u godini. A onda su počeli da pričaju loše o vama u novinama, da iznose ružne slike na televiziji, s još ružnijim komentarima. Rekla sam još te 1991. "Dejvide ovo nije tačno. Kako mogu Vaso, Savo, Marko, Ratko, Dragan... biti loši momci"? I došli smo, naravno, i tog leta. A kada su sledećeg uveli embargo, eksplodiralo je. Ceo svet je ružio jedan narod, u kojemu smo imali sjajne prijatelje. I opet smo došli: čekali su nas oni isti večiti mladići, večitog lepotana svetostefanskog - zapisao je Savo Gregović kazivanje Dejvidove supruge Suzan.
- Nije bilo prepreke koja bi nas na putu do Svetog Stefana zaustavila - dopunjavao je svoju suprugu Dejvid Bartlet, Englez, džentlmen koji prezire laž i pomalo se stidi svoje zemlje i njene politike.
Priče iz srca
- Zar da moji zemljaci veruju više drugima nego meni koji dobro zna da se ovde na jugu jugoslovenskom igra najpošteniji fudbal, piju najiskrenija pića, pričaju priče koje izviru direktno iz srca? Ja nisam imao ni svoje novine, ni svoju televiziju, nažalost, pa sam činio ono što sam jedino mogao: da dolazim sa Suzan, dovodim Džejmsa, da prijateljima u Brajtonu danima pričamo o najdivnijim momcima koje smo upoznali...
U jesen 1996. godine su se javili prijateljima u Paštrovićima i najavili dolazak i narednog leta. Ispunili i ovo obećanje i u zakazano vreme, uprkos svim preprekama, opet, po sedamnaesti put, banuli na Sveti Stefan, gde ih je, dakako, čekao njihov apartman broj 83:
- Ovoga puta je sudbina - kako kaže narod kada ne može da objasni fatalne i one druge trenutke - htela da Dejvid zauvek ostane na svom ostrvu - kaže Savo Gregović.
- Tu je ugledao svoju zadnju zoru, a onda je sklopio oči. Da li je verovao u besmrtnost duše, nije mi poznato, ali sam nekako siguran da ona i dalje kruži između nekada prestonog paštrovskog grada i maglovitog Brajtona. A more šumi neprestano priču o ljudima za koje nije važio embargo, načinjen lažima u zlom vremenu.
Niko nije sačuvao slike
- Meni preostaje da načinim album čije će fotografije bez legendi pričati o zarobljenoj zemlji i narodu. O zarobljenicima ljubavi koje svijet krivo gleda, ne znam zašto. I nikada, valjda, to neću ni saznati. Voleo bih da taj album postane i neka vrste čitanke za moje starije zemljake - rekao je Dejvid gnjevno tog poznog leta 1996. na Svetom Stefanu, ali ne znam da li je takav album i napravio - kaže Savo Gregović i otkriva jednu gotovo neverovatnu činjenicu: ni u arhivi grada - hotela, a izgleda ni kod njegovih nebrojenih prijatelja koje su stekli za 11 godina, nije sačuvana neka fotografija ovog plemenitog čoveka koji je vek proveo sa fotoaparatom u rukama.
