Pljačkaju i "oslobodioci"
Od kraja ratova u bivšoj Jugoslaviji, EU je u izgradnju pravne države i tržišne privrede u Bosni i Hercegovini i na Kosovu uložila milijarde evra bez vidljivog efekta, jer su ta područja i danas obeležena političkim i religioznim fundamentalizmom, korupcijom i siromaštvom, dok mladi neprekidno odlaze. Samo iz Bosne je prošle godine otišlo 80.000 mladih.
Šta je urađeno naopako, zanimalo je reditelja Zorana Solomuna i nemačkog novinara Ridigera Rosiga, a odgovor je dokumentarni film "Bosna i Kosovo - zaboravljeni protektorati Evrope", koji je premijerno prikazan u berlinskom Zid-ost kulturnom centru.
Umirale uspešne firme
Svakodnevica nekadašnjih delova Jugoslavije, koji su posle drugih kriza već pomalo pali u zaborav prosečnog Evropljanina sve je mračnija i tužnija. Projekat EU manje-više može da se oceni kao neuspeo, posebno ako se gleda iz perspektive običnog građanina. Ni 3,5 milijarde evra investiranih u Kosovo ili 60-70 milijardi američkih dolara koje je progutala Bosna ni približno nisu doprineli boljem životu ljudi na tim prostorima. Najveći deo evropske pomoći Kosovu je otišao u džepove administracije koju je takođe postavila EU, dok je u Bosni, koja je dobila najveću pomoć po glavi stanovnika u istoriji, još nejasnije gde su pare nestale, čulo se od sagovornika u filmu.
Turski novac samo za džamije
U filmu se pominje i uloga Turske i Erdogana.
- Na Kosovu imamo već više od 900 džamija, a turska vlada investira jedino u izgradnju novih umesto u privredu - kaže urednica lista "Zeri" iz Prištine, dok niko ne zna na koji način uopšte turski novac stiže, jer uplate nisu registrovane niti u jednoj banci.
Privatizacije nekadašnjih državnih firmi, koje su izvršene zbog ogromnog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda, listom su bile obična pljačka koju je sprovela vladajuća elita. Jedna za drugom umirale su uspešne firme, a u filmu se pominju i rudnik gvožđa Ljubija kod Prijedora i fabrika deterdženata Dita u Tuzli, gde su se radnici samoorganizovali i pokrenuli proizvodnju i tako dokazali da fabrike imaju ekonomsku perspektivu. Razlog je to što je nove vlasnike interesovalo samo kako da što pre dođu do novca, a ne kako da održe proizvodnju i zaposle ljude.
Auto-put skuplji od nemačkog
Na ovakav razvoj situacije ni faktički vladari koje je postavila EU, kao ni američki "oslobodioci" nisu imali pravi odgovor, koji i sami doprinose ekonomskoj katastrofi. Za primer se navodi posao izgradnje auto-puteva od Prištine ka Tirani i Skoplju, koji je dobila američka kompanija Behtel i to posle velikog pritiska tadašnjeg ambasadora SAD u Prištini Kristofera Dela. Samo što je obezbedio posao vredan milijarde dolara, ambasador je posle tri decenije rada u diplomatiji dao ostavku i počeo da radi za - Behtel!
"Žive" dok ima problema
Solomun je naglasio da u Briselu postoje mnogi problemi u vezi sa Kosovom.
- EU nije jednoglasna po tom pitanju, a Evropa ima jedne, a Amerika druge interese na tom području. Glupo je i to što EU nije provela razoružavanje na Kosovu - rekao je Solomun.
Kao još jedan od problema naveo je i to što su misije poput Euleksa klasične političke institucije koje imaju za primarni cilj - samoodržanje, a da bi se održale potrebni su im problemi "kako bi bile korisne".
Ovo je izazvalo kritike čak i u EU, pa je jedan od vodećih diplomata unije u Prištini Piter Fejt javno prozvao Dela zbog načina na koji je provukao svoju firmu, iako su sumnje izneli MMF, Svetska banka, EU pa čak i pravni savetnici vlasti u Prištini. Andrea Lorenco Kapusela, koji je u to vreme bio šef Fejtovog ekonomskog odeljenja za Kosovo, kaže u filmu
"Zapošljavanje Dela u Behtelu stavlja veliki znak pitanja nad celim projektom". Kilometar auto-puta je, inače, koštao 11 miliona dolara, što je dve trećine više nego što košta izgradnja kilometra u Nemačkoj. Gde je završila razlika, može samo da se pretpostavi.
Nema optimizma na Balkanu
Autori nisu optimisti što se tiče razvoja situacije na Balkanu.
- Kada Bosnu samo u toku prošle godine napusti između 60.000 i 80.000 mladih ljudi, zapitate se koliko će još vremena biti potrebno dok se ne desi da tamo jednostavno više niko ne živi - rekao je Zoran Solomun.
- Možda bi trebalo napraviti seriju priloga o uspešnim firmama u regionu, kao što je nekadašnja fabrika Folksvagena u Vogošći, kako bi videli zašto su one uspele. Problem će samo biti da se ubede šefovi programa da finansiraju takve reportaže - predložio je Ridiger Rosig.
Posle prikazivanja filma publika je imala brojna pitanja, na koja su odgovarali autori filma i moderator, profesor istorije dr Klaus Buhenau.
Istoričar Buhenau, reditelj Solomun i novinar Rosig su se saglasili da je najbolji scenario za Bosnu i Kosovo da ne bude rata. Ovaj zanimljiv dokumentarac biće prikazan na televiziji Arte 22. februara u 00.05 časova.
O autorima
Zoran Solomun je filmski reditelj, scenarista i producent. Diplomirao je 1979. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku za filmsku i TV režiju u klasi Radoša Novakovića. Od marta 1990. živi u Berlinu, gde je 1997. godine osnovao filmsku produkciju Ohne Gepaeck
(Bez prtljaga), koju vodi zajedno sa snimateljem Lorencom Harmanom.
Ridiger Rosig je urednik u "TAZ"-u i balkanolog. Studirao je istoriju i kulturu jugoistočne Evrope i sociologiju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Njegov magistarski rad bio je na temu rok muzika, rok kultura i rok scena u socijalističkoj Jugoslaviji. Važi za specijalistu za bivšu Jugoslaviju i Balkan, zbog čega je čest gost tribina i savetnik više firmi i institucija koje deluju na području bivše Jugoslavije i u Berlinu.
