Čovek koji nije želeo krunu
Minulo je 30 godina otkad je na groblju u Tijeu na periferiji Pariza, tu gde su odvajkada sahranjivani oni koji su umirali željni otadžbine i rodnog kraja, večno počinuo princ Mihailo Petrović, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića, poslednji direktni izdanak ove glasovite dinastičke loze.
Grob zarastao
To što je njegov grob zapušten i zaboravljen, što ni njegovo ime gotovo niko više ne spominje, ne bi, može biti, ni bilo neko veliko čudo - tri decenije ipak čine svoje - da u pitanju nije jedan od nesumnjivo najčasnijih izdanaka, ne samo znamenite crnogorske dinastičke loze, nego i balkanskih, pa i evropskih dinastija uopšte.
Pored ostalog, u zaborav je pao i gotovo neverovatni podatak da se ovaj čovek četiri puta u životu odricao kraljevske krune i odbijao da sedne na presto, čak i po cenu silnih tortura i četvorogodišnjeg tamnovanja u zloglasnim fašističkim logorima tokom Drugog svetskog rata.
Rođen u Podgorici 1908. godine, kao najstariji od trojice sinova Mirka Petrovića, sina-naslednika prvog crnogorskog kralja Nikole Petrovića i Natalije Konstantinović, i on se početkom 1916. godine obreo u Italiji. Kako mu je otac Mirko umro 1918, crnogorsku krunu je, nakon smrti kralja Nikole u Neiju 1921. godine, trebalo da nasledi Mihailov stric Danilo. On se, međutim, odrekao krune, pa je to breme palo na glavu njegovog mlađanog sinovca, trinaestogodišnjeg princa Mihaila.
Čim je pristasao i opasao se snagom, čim je mogao sam da odlučuje, a pošto je saznao da se Crna Gora ujedinila sa Srbijom i da je na Balkanu nastala velika jugoslovenska država, mlađani kralj i naslednik crnogorskog prestola, odrekao se vladarskih znamenja u korist svog brata od tetke, kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, što je ovaj kasnije i te kako cenio i poštovao:
Odrekao se politike
- Iako se princ Mihailo odrekao bavljenja politikom, drugi se nisu odrekli pokušaja da zloupotrebe ime ovog časnog čoveka u svojim političkim zaverama - kaže Jovan Markuš, jedan od najboljih poznavalaca istorije, ne samo dinastičke loze Petrovića, opisujući pokušaj Italije da tridesetih godina prošlog veka iskoristi princa Mihaila za ostvarenje svojih ciljeva na Balkanu.
Grumen zemlje iz Crne Gore
Princ Mihailo Petrović je celog života u tuđini nosio i čuvao grumen zemlje iz Crne Gore. Pošto mu nije ispunjena želja niti do danas ostvaren njegov amanet da večno počiva u rodnoj grudi, taj grumen zemlje je prilikom sahrane u Parizu stavljen na njegov kovčeg.
- Kralj Aleksandar je 1932. godine kazao Jovanu Đonoviću, poznatom publicisti, postavljajući ga za ambasadora Jugoslavije u Albaniji, da Italija ima u planu da dovede na albanski presto princa Mihaila Petrovića Njegoša, pa da sa albanske strane počne da ubacuje ljude u Crnu Goru da bi izazvala ustanak i krvoproliće, a Albaniju definitivno pridobila za sebe. Kao častan čovek, princ Mihailo je odbio ove nečasne igre sa njim i svetorodnom lozom Petrovića.
Desetak godina pošto je odbio "crnogorsko-albansku" krunu, kada su Italija i Nemačka aprila 1941. pregazile Jugoslaviju, tražile su novog gospodara, kome da povere krunu "nezavisne" porobljene Crne Gore. Opet je prvo izbor pao na zakonitog naslednika crnogorskog prestola, Mihaila Petrovića, ali se on još jednom viteški uzdigao i ponovo, još energičnije odbio takvu ponudu, iako je u tom trenutku već bio sužanj u nemačkom kazamatu u Bad Homburgu - nije iskoristio priliku da se na velika vrata dokopa slobode i svega što podrazumeva kraljevska kruna.
Tužba
Kada je 70-ih godina prošlog veka crnogorska vlast nakanila da sruši crkvu na Lovćenu i Njegoša zatoči u ledenu mramornu zidinu mauzoleja, Mihailo Petrović je presavio tabak i tužio Crnu Goru. Izgubio je, naravno, spor, ali su ostale za pamćenje njegove tada izgovorene reči:
- Grob vladike Rada u kapeli na Lovćenu je srpska nacionalna svetinja.
- Došla su kola generalnog konzula Italije u Frankfurtu u kojima je bio diplomata markiz Sera u pratnji jednog sekretara iz konzulata - piše u svojim memorama princ Mihailo. - Markiz mi je pokazao telegram koji je tog dana primio od grofa Galeaca Ćana, ministra spoljnih poslova fašističke Italije. Glasio je otprilike ovako: "Izvolite se obavestiti da li bi crnogorski princ Mihailo bio voljan stupiti na presto svog pokojnog deda kralja Nikole, koju mu ponudu čini italijanska Vlada..."
Ceo rat u logoru
Na golemo zaprepašćenje italijanskih diplomata, Petrović je bez imalo predomišljanja odbio takvu ponudu, iako je znao da tako rizikuje dugotrajno zatočeništvo, pa i život.
- Bio sam oduvek ubeđeni i oduševljeni pristalica punog jugoslovenskog jedinstva - piše dalje princ Mihailo.
- Uz to, odavno sam bio položio zakletvu na vernost svom bratu od tetke, pokojnom Aleksandru i tu zakletvu obnovio i namesniku, knezu Pavlu. Ni za šta na svetu ne bih odstupio od svoje čvrste rešenosti da ostanem na punoj liniji vernosti svojoj otadžbini Jugoslaviji!
Prazna grobnica
Jovan Markuš, tadašnji gradonačelnik Cetinja, kaže da je 1988. godine, Nikola Petrović, sin princa Mihaila (kojeg ovaj, kako mnogi tvrde, nikad za života nije spominjao i priznavao kao sina), odmah pristao da se kosti njegovog pradede Nikole, prababe Milene i njihovih ćerki princeza Vjere i Ksenije prenesu iz Italije i sahrane na Cetinju, ali uz obavezu da se prenesu i posmrtni ostaci princa Mihaila, koji je, kako je tada tvrdio, ostavio amanet i za života izrazio želju da trajno počiva na Cetinju.
Na dvorskom groblju ispred Cetinjskog manastira tada je napravljena grobnica i za princa Mihaila Petrovića, ali je ona do danas ostala prazna.
Zgranuti italijanski diplomata je pokušao da zaplaši princa-zarobljenika. Ispričao mu je da je Gestapo već dobio nalog da odmah oslobodi i njega i njegovu suprugu jer niko nije ni sumnjao da bi on mogao odbiti ponuđenu krunu, a da u suprotnom rizikuje da do kraja rata ostane u zatočeništvu:
- Ako je tako, s ogromnom radošću primam što mi je dosuđeno. Slobda i počasti ne bi mi bili nikakva naknada za sramotu što sam izdao svoju zemlju - odbrusio je prkosno princ Mihailo i vratio se u tamnicu.
U logorskim žicama je proveo gotovo ceo rat. Još jednom mu je nuđena kruna, ali je on ponovo odbio takvu počast. Fašisti su ga tada, izgleda, krvnički pretukli i kundacima mu i zube polomili, no on je i to stoički, hrišćanski podneo i o tome kasnije retko pričao.
