Nema više Vojove lopate
Na mesnom groblju Mioljica u Rovcima nedavno je na pragu devedesete godine života večno počinuo Vojislav - Vojo Vlahović. Osim Rovčana i nebrojenih prijatelja i poznanika iz cele Crne Gore, na večni put ga je ispratilo i preko 50 potomaka - ostao je široki trag od njega i njegove supruge Milijane, odnosno njihove dece, sina Mihaila i ćerki Olge, Angeline, Zorke, Nevenke i Anice.
Ispratili ga toliki drugi, mnogi koje on uopšte nije ni poznavao, ali koji su njega veoma dobro znali i upamtili, jer Vlahović je bio putar i ceo svoj radni vek je proveo sa lopatom u ruci na Jadranskoj magistrali u Kanjonu Morače, u Platijama, na verovatno najopasnijoj deonici na balkanskim drumovima, a možda i šire, rizikujući neprestano svoj život zbog bezbednosti i sigurnosti života drugih, onih koje je put nanosio kroz Platije.
Odron samleo dva automobila
Na samo nekoliko stotina metara odatle uzvodno, u novembru 2000. godine, dogodiće se još strašnija nesreća: ogromni odron je samleo dva vozila koja su u tom trenutku naišla i usmrtio šestočlanu porodicu Tomović iz Mojkovca i bračni par Radulović iz Nikšića (supruga je bila pred porođajem)...
Grejalo ilinsko sunce ili srce pucalo od božićne studeni, padalo, grmelo, njega je zora uvek zaticala na radnom mestu. Što putujući peške rovačkim strmenima i besputicama do magistrale, što potom krstareći deonicom puta koja mu je bila poverena na brigu i održavanje, svakodnevno je pešačio po tridesetak kilometara.
Žurio je da po zori skloni s puta kamen koji se prekonoć obrušio, da odjazi mahnita vrela što za čas šiknu iz greda i sruče se na put ili na vreme polomi ogromne sante leda koje se nahvataju na tavanicama 12 tunela i galerija koje se na tom delu kanjona Morače zlokobno nadnose nad kolovoz.
Da prebroji kolobrane i pažljivo pregleda odbojne grede, znak tragedije kakve da mu ne promakne, i opomene nepažljive vozače, nevične ćudljivom kanjonu i opasnostima koje u njemu vrebaju:
Kamen mu smrskao nogu
- Pamtim kad se ovuda kuda danas tutnje vozila, s mukom i sa strahom i peške moglo - kazivao je svojevremeno potpisniku ovih redaka.
- Kad počeše gruvati mine i krenuše radovi neđe, čini mi se, 1953, i ja na konop pa u gredu, dinar da opučim, a sve nešto sumnjam: ne daju se Platije šale, mnogo će Morača provaljati drvlja i kamenja dok kroz Platije džada prođe. Prevarih se - prođe vojska i Platije i zamače magistrala put Kolašina i dalje niz Taru-pričao je svojevremeno Vojo.
- Šezdeset prve zapade me nekako mesto u tadašnjoj sekciji za održavanje puteva. Odrediše me u Platije. I navikoh se, oguglah vremenom. Džaba što sam se nagledao svakakvijeh jada i nesreća, što vazda jutrom od kuće krećem kao da se uveče neću živ vratiti, što sam mnogo muka u ovoj klisuri i neviđbogu ogrizao.
E, da mi je lepijeh dana koliko sam grdnih ovuda proveo! Da ništa nije, no što sam u Platijama tri puta ranjavan, bilo bi dosta za tri života. Jednom me pogodi kamen iz grede pravo u plećku. Posle u glavu. Da nisam imao šlem na glavi nogu do noge ne bih doneo, 10 života da sam imao... Najteže mi, vala, bi kad me jedan Beograđanin udari kolima u devetom tunelu. I neka što pređe skroz na levu stranu, što me slomi, nego me ostavi u jarku i pobeže i da srećom odnekud ne naljegoše kola Preduzeća za puteve i moji drugovi, tu bi me mrtvog našli...
Svedok još tragedija
A osim nebrojenih saobraćajnih udesa u kojima je među prvima priticao u pomoć, putar Vojo je bio svedok i više stravičnih tragedija koje su se desile u ovom delu kanjona Morače. Najveća je svakako ona iz 1962. godine, kada se pri završetku izgradnje Jadranske magistrale od Podgorice do Manastora Morače, srušio most Pjenavac u Međuriječju i poginulo 25 graditelja i toliko ih i teško povređeno. Među njima i više njegovih rođaka i plemenika.
On je posebno pamtio stravični trenutak kada je jednog ledenog martovskog jutra 1976, bio je ponedjeljak, u tjesnacu Andrijevo, zapazio polomljene kamene kolobrane, a onda u ambisu, na dubini od sto metara, u bistrom, zelenom viru ugledao olupinu žutog putarskog kamioneta i pored njega tri nepomična tijela. Ispostavilo se da je u pitanju grupa radnika iz Nikšića, šest momaka koji su dve noći ranije krenuli iz Pljevalja i svi do jednog, neznano kako i zašto, tu zanavek završili putovanje, a ko zna kad bi nesreća bila otkrivena da nije bilo njega.
Prve rane kod Crkvina
On je sa graditeljima Jadranske magistrale stizao do prevoja Crkvina kod Kolašina. Tu prvi put ranjen. Kamenje mu smrskalo nogu. Dugo se lečio, ali 10 odsto trajne radne nesposobnosti je ostalo. Tako je rekla invalidska komisija, ali ne i Vojo. On ponovo u šake kramp i lopatu, ćuskiju i macu, pa na magistralu...
Potok mu odneo dete
Vojislav Vlahović je imao i razlog više da brine i bdi nad putevima i mostovima jer zbog bespuća i bezmošća i sam je u grob odneo jednu živu ranu na srcu:
- Bijaše taman na Božić, šeset sedme - nerado se sećao svoje tragedije.
- Bile plime i pomute, a onda udarila sila snježana. Nadošle vode, izavrelo đe nikad više. Ovaj naš potok rovački, Melještak, nadošo kletan-Dunav, ne da se gledati a kamoli gaziti. Kćer mi, nesrećna Branka, bila đak petog razreda, vraćala se iz škole iz Međuriječja, naiđe da je prevedem nekako preko potoka, ne sme dete grešno da pređe. Tu bejaše nekakva mostina, koliko da se obuća ne skvasi - de žice prevezane iz obale u obalu i po njima nanizane nekakve ljudske, smrt gledeća, pa eto. Mi kreni, došli taman do pola, one žice pukoše i mi u vodu...
Vojislav se nekako izbavio, ali mu zlosrećno dete otela matica iz naručja i tek je na skoro kilometar niže nekako uspeo da ga izvuče. Nažalost, bilo je prekasno...
