Skandalozna namera podgoričkih vlasti (3): Tajna igumana Leontija
Postoji dosta razlike oko toga kad su i kako tri najveće i najpoznatije hrišćanske relikvije, ikona Bogorodice Filermoske, ruka Svetog Jovana i čestica Časnog krsta, dospele u Jugoslaviju. Po nekim podacima to se desilo još 1925, a najverovatnije, ipak, četiri godine docnije - 1929. U tim nagađanjima, zvanična primopredaja relikvija kralju Aleksandru izvršena je tek 1933, o čemu se, navodno, u Jugoslovenskom državnom arhivu čuva i uredan zapisnik.
Bilo kako bilo, svetinje su sve do Drugog svetskog rata dobro i brižljivo čuvane u dvorskoj skrivnici (neki tvrde da su čuvane u dvorskoj crkvi Svetog Andreja Prvozvanog), a s najvećom brigom su iz Beograda pokrenute onih mučnih aprilskih dana 1941. kada su kralj, kraljevska porodica i Vlada krenuli u bežaniju pred najezdom okupatora. Tako su sa ostalim dvorskim blagom stigle u Ostrog, tri-četiri dana pre kapitulacije Jugoslavije, i tu im se zagubio svaki trag.
Kako će se ispostaviti, mlađani prestolonaslednik Petar Drugi Karađorđević će u Ostrogu, dan pre bekstva iz zemlje s improvizovanog aerodroma na Kapinom polju kod Nikšića, tajnu poveriti patrijarhu Gavrilu Dožiću, a ovaj tadašnjem igumanu ostroškom, Leontiju Mitroviću. Ovaj znameniti Paštrović, koji je pred pet stotina svojih saplemenika proneo barjak kroz albanske gudure, a potom učestvovao i u slavnom proboju Solunskog fronta, na čije je pleći pao teret čuvanja ogromnog državnog i dvorskog blaga, posebnu brigu je posvetio svetim stvarima, iako ni on nije precizno znao o kakvom basnoslovnom blagu je reč. Uz pomoć profesora Andrije Koprivice i njegovog rođaka, stolara Petra Koprivice, kao i manastirskog lugara Ljuba Krulja, zakopali su i sakrili dobar deo državnog zlata. Svetinje i deo dvorskih dragocenosti sklonio je samo uz pomoć Petra Koprivice u posebno napravljenu skrivnicu pod patosom u svojoj spavaćoj sobi u konacima kod Donjeg ostroškog manastira, za koju, svi su izgledi, niko osim njih dvojice nije znao.
Poznato je da je samo desetak dana kasnije u Ostrog banuo Gestapo, odnosno Nemci, koji su opljačkali sve vredno što su našli, pa i deo državnog zlata, a u zatočeništvo su poveli i patrijarha Gavrila i igumana Leontija. Leontija će, nekim čudom, pustiti i on će se nekoliko meseci kasnije vratiti u Ostrog, tu provesti ceo rat i pomno čuvati veliku tajnu. Prvih dana po oslobođenju, on će u dogovoru sa Andrijom Koprivicom, prijaviti oko 600 kilograma sakrivenog državnog zlata, što će biti prva "zlatna podloga" nove jugoslovenske banke, ali će prećutati izvesnu količinu zlatnika i, naravno, dvorske dragocenosti i svete relikvije.
Miš i brašno
Na prekorno pitanje islednika Rista Vukovića kako je, kao sveti čovek, podlegao slabosti i pohlepi za zlatom, iguman Leontije je pokajnički i bez ikakve želje da umanji odgovornost, odgovorio:
- Ne može, moj Vukoviću, miš proći kroz vreću brašna, a da mu barem rep ne ostane brašnjav...
Kad je, ipak, u septembru 1952. procurila priča o krčmljenju zlatnika iz Ostroga, na vrata igumana Leontija i ostalih "zaverenika", odnosno onih koji su trgovali zlatom i preprodavali ga, zakucala je svemoćna Udba. Iguman Leontije, kao da je jedva čekao da se posle više od 11 godina oslobodi more, sve je prijavio do poslednjeg centa, a otkrio je i "bunker" pod patosom spavaće sobe i na svetlo dana su ponovo izronile relikvije. Zlato je, do poslednjeg novčića, popisano i predato Narodnoj banci Jugoslavije, a tri svetinje su dospele u mrak trezora Državne bezbednosti i ponovo im se zameo trag za 25 narednih godina.
Starešina manastira Ostrog godinama skrivao tri najveće hrišćanske relikvije, a od 1952. godine svetinjama se zameo trag u mraku sefa Državne bezbednosti.
