Kovčeg umesto boljeg života
Izbeglička saga kumanovske porodice Mirković završena je tragedijom: umesto da se iz Nemačke vrate sa zarađenim novcem kojim su planirali da obnove staru i dotrajalu kućicu, suprug je jedva sakupio novac da plati prevoz svoje žene koja je umrla u izbegličkom kampu.
Potraga za boljim životom, Sašu Mirkovića (41), njegovu suprugu Vesnu (39) i dvoje dece u julu prošle godine odvela je u Nemačku, gde su se prijavili kao azilanti. Nisu ni pretpostavljali da će od obećane zemlje videti samo sumorne izbegličke kampove u kojima su bili smešteni zajedno sa sirijskim migrantima. Više od tri i po meseca živeli su u veoma lošim uslovima u jednom šatoru koji je prokišnjavao.
Nakon brojnih apela, porodica Mirković je uspela da dobije sopstveni kontejner od desetak kvadrata. Njihovoj sreći nije bilo kraja, ali se tada sudbina poigrala sa njima - Vesna je doživela prvi infarkt.
- Drugi infarkt je pogodio nedelju dana nakon prvog, a tri dana kasnije i treći, koji je bio fatalan. Ona je umrla u nepoznatoj zemlji u kojoj smo se nadali da ćemo imati bolji život, da ćemo uspeti da zaradimo neki dinar. Nisam znao šta da radim. Sa umrlom ženom, potresenom decom i bez dinara u džepu počeo sam da tražim i molim za pomoć kako bi moju Vesnu mogao da prevezem i sahranim u Kumanovu - ispričao je Saša Mirković nakon povratka u Makedoniju.
On je imao rok od samo nedelju dana da sakupi novac za prevoz pokojne supruge, u suprotnom, rekli su mu, biće sahranjena u Nemačkoj. Avionski prevoz je koštao 10.000 evra, a za kombi su mu tražili 2.500 evra.
- To je bio ogroman novac za mene, ali nisam imao izbora, ni drugi izlaz. Javljao sam se rođacima i prijateljima, molio ih i kumio za pomoć. Na kraju sam nekako uspeo da prikupim novac. Umesto da renoviramo staru i dotrajalu kućicu, kao što smo planirali, ja sam se vratio u crnini, a moja Vesna u kovčegu - utučeno kaže Saša.
Proklet nek je taj dan
Proklinjem dan kada sam se popeo u autobus koji me je sa porodicom odvezao u Hamburg. Tamo su nam davali više nego skromnu socijalnu pomoć, a o izbegličkim kampovima ne želim ni da govorim. Desetine ljudi na malom prostoru, stalne kavge sa njima, svakodnevni problemi, nikakav život... Neka svi znaju šta ih tamo čeka pre nego što odluče da kao azilanti odu u Nemačku - kaže Mirković.
Pre nego što je sa suprugom i decom krenuo u Nemačku, on u Kumanovu nije imao stalni posao. Nadničio je gde god je stigao i ko ga pozove. Sada je očajan jer ne zna kako će vratiti pozajmljeni novac za transport pokojne supruge, ali nakon tragičnog iskustva u Nemačkoj više ne planira da se ikada tamo vrati.
