Tragedija Sirijaca probudila sećanje na kotorski slučaj (2): Satima se borili sa morem
Do danas se sumnja da su nesretnici ukrcani na "brodić smrti" u jednoj uvali na sredokraći puta Bar-Ulcinj, ili, možda, na plaži u Kručama. To precizno nije mogao da kaže ni jedini preživeli Avduš Morina, a ni Nikaljević ni Ramadan Balja, jer je prvi, navodno, samo prodao i obezbedio čamac krijumčarima, a drugi se starao o transportu emigranata samo do Bara.
Tužilac je tada tvrdio da se na mali ribarski brodić, dugačak nepunih 11 metara i širok manje od četiri metra, registrovan za tri člana posade i još najviše šest putnika, te noći nakrcalo čak 107 osoba. Tužilac će kasnije korigovati i ostati pri tvrdnji da je na brodu bilo oko 70 osoba. U svakom slučaju barem sedmostruko više opterećeni ribarski čamac, preuređen za priobalna turistička krstarenja manjih grupa, krenuo je, po prilici, na put bez povratka negde oko dva sata posle ponoći.
Po kazivanju preživelog Avduša Morine, posle otprilike dva sata plovidbe, masa se u jednom trenutku uskomešala i preopterećeni brodić se naglo nakrivio na jednu stranu i počeo da tone. Morina je među prvima skočio u vodu i pošto je znao da pliva, brzo se udaljio od mesta brodoloma, zajedno sa bratom od strica Aleksandrom Kneževićem, koji je takođe umeo da pliva. Plivali su nasumice, jer u mrkloj noći nisu mogli da se orijentišu i zaključe gde se nalazi kopno.
Barata se velikim sumama
A s kakvim se parama baratalo i koliki je ulog bio u ovoj sumračnoj raboti možda najbolje pokazuje priča Joka Nikaljevića, vlasnika zlosretnog brodića egzotičnog imena "Mis Pat". On je istražnom sudiji ispričao da je brodić prodao Goranu Đuričkoviću i Saši Boreti (sada leži u zatvoru, osuđen na 30 godina zbog učešća u likvidaciji policijskog inspektora Slaboljuba Šćekića), samo dan pre katastrofe.
Pretpostavlja se da je njihova borba s morem trajala između petnaest i dvadeset sati. Morina se u jednom trenutku onesvestio i tako nesvestan je, izgleda, potom plutao i morske struje su ga nosile prema obali, sve dok na njega, na njegovu sreću, nisu naišli ribari. Njegov rođak, Aleksandar Knežević, nažalost, nije bio te sreće i njegovo telo nije nikada pronađeno. Pošto su, kako je utvrđeno, na brodu bili "putnici" iz Beograda, Zemuna, Železnika, Sremčice, Smedereva, Smederevske Palanke, Knjaževca, Prokuplja, Prištine, Peći i mnogih drugih mesta širom Srbije i Kosmeta, od prvog dana se sumnjalo da je u ovaj lanac krijumčarenja ljudi bilo uvezano znatno više krijumčara od onih koji su se našli na spisku javnog tužioca, ali to nikada nije utvrđeno, ili se niko nije previše ni znojio da utvrdi.
Budva kao sabirni centar
I danas je mnogo onih koji tvrde da taj sramotni posao i dalje nesmetano cveta. Budva slovi za sabirni centar iz kojeg kreću transporti, ne samo preko mora, a cena se, zavisno od države u koju migrant želi da ode, kreće od 500 (do Albanije preko Kosova) pa do 1.500 evra, ukoliko imigrant želi u Italiju.
Istine radi, treba reći da je veliku poteškoću pri utvrđivanju stvarnih činjenica i oko broja stradalih i oko onih koji su ih gurnuli u sigurnu smrt, predstavljao zakon ćutanja kojeg su se svi strogo pridržavali. Razumljivo je, naravno, što se kriminalci pridržavaju surovih zakona mafije, ali je neshvatljivo kako su uspeli da uliju toliko straha i rodbini stradalih da, zahvaljujući tome, ni do danas nije utvrđen tačan broj nestalih, a kamoli koliko su i kome platili da ih povede u sigurnu smrt. Čak i u slučajevima gde su nestale cele porodice, sve je i dalje opasano zidom ćutanja, kako kažu, iz straha od "crnogorske mafije".