Čista obraza pod četničkim barjakom

Bratstvo Kujundžića iz Drobnjaka, sa Previša, nije brojno, ali se odvajkada znalo za njega jer je u tom rasadniku vazda bilo ljudi koji su se odvajali i bili pribrani u plemenu. Jedan od takvih je bio Mijat Kujundžić, junak sa Skadra, koji je sa živog turskog oficira skinuo skupocenu sablju - i danas se čuva u toj kući kao velika svetinja i amajlija.

B. Simonović

Ko dobro čini, zlu neka se ne nada: Krsto Kujundžić

Nasledili ga sinovi Đorđije, Miro i Lazar. Od Đorđija i Mira ostao široki trag i porod, a od Lazara, koji se nije ženio, ostalo ime i glas jednog od najpoznatijih trgovaca i najuglednijih ljudi ovoga kraja.

Glas i ime Kujundžića na Previšu proteklih 70 godina, od Drugog svetskog rata naovamo, čuva Mijatov unuk, Krsto Đorđijev Kujundžić.

Kad smo ga pre nešto više od godinu dana prvi put posetili u njegovom domu bio je još momački krepak i bistrouman, iako je već na pragu desete decenije života, ali su ga u međuvremenu bolest i godine, nažalost, vezale za postelju:

- Bilo nas jedanaestoro đece - kazuje za "Vesti" Krsto Kujundžić, treći po redu od sedmorice sinova Đorđija Mijatova Kujundžića, predratnog predsednika šavničke opštine i prvog predsednika Narodnooslobodilačkog odbora u selu 1941.

- Od mene su bili stariji Branislav četiri i Dušan dvije godine, a svi ostali mlađi.

Masakr u šumi

- Kad je došlo do onoga nesrećnoga razbraćivanja i bratoubilaštva krajem 1941. i početkom 1942, iako nam je otac bio u toj prvoj partizanskoj vlasti, nas trojica, Branislav, Dušan i ja, odosmo u četnike i stadosmo pod barjak Ivana Ružića. S nama je svak znao na čemu je i nijesmo preskakali čas tamo, čas ovamo kao jarad preko plota, no se držali riječi i zakletve, ali bogme pazili da se ne obrukamo i ne osramotimo oca i naše stare. Nikad nijesam mnogo pričao o toj našoj velikoj muci i stradanju, ali mislim da dok god bude traga od mene, niko neće imati razloga da sa stidom ili kakvim strahom spominje imena moje braće, a vala mislim ni moje, jer sam u svome vijeku vazda gledao da, ako kome ne mogu nešto pomoći i kakva mu dobra učiniti, da mu barem ne odmognem i nešto nažao ne učinim.

- Kad su četnici u jesen 1944. krenuli da odstupaju prema Sloveniji, odoše i moja braća, a ja sam bio ranjen i ostadoh u Nikšiću u bolnici. Baš tih dana kad se taj odred Ivana Ružića pripremao za odstupnicu, ovuda naišli Njemci, i oni odstupali ovim pravcem. Bilo s njima i ustaša i šiptara i muslimana i onih Čerkeza i Bog sami zna kakve sve još mileti i stokupljevine koja vazda prati jačicu i ide za njom kao stoka za slanom rukom, nadajući se šićaru. A četnicima su posebno bili kivni muslimani zbog onih pokolja oko Pljevalja, Čajniča, Goražda i Foče i gledali su da se na svaki način osvete i sve ture pod nož. Tada su, pored ostalog, spržili Aluge i dio Šaranaca i pobili neki narod.

- Tu gore u Godijeljima, u šumi, uhvatili su tada moga oca i grupu komšija i prijatelja koji su tu bili sklonili stoku, i sve ih pobili - sjutri dan ih našao moj brat. Otac mi je tada imao 64 godine, a svi ostali mlađi - Danilo Šarac, kukavac, bio jedinac, pa Radomir Tomić, i njemu se kuća iskopala, bio isto jedan u majke, pa Milisav Seratlić, Ljubo Pekić, Ilija Kujundžić, Jakov Kovačević...

Lična arhiva

Uspomena iz ratnih dana: Krsto i Branislav Kujundžić

Bekstvo od špijuna

- E sad, može se zamisliti kako mi se poslije svega bilo vratiti kući - izgubio oca, ostao bez dva onakva brata, a pritisla sirotinja i svaka muka. Uz to, gone me kao zvjerku i vrebaju da mi glavu skinu. Znali su oni da sam mlad i da nikome ni vodu nijesam natrunio, no su sumnjali da su sa mnom i braća i ko zna koliko drugih od onih koji su odstupili za Ivanom Ružićem i Pavlom Đurišićem. Neću da pričam o Branislavu i Dušanu, ali, bogami su, zna to cio Drobnjak, bili dobri, valjani i kuražni momci i vojnici. Doznao sam poslije da su se oni nekako odvojili od ostale vojske i zbjega koji je odstupao. Zaostali negdje kao zaštitnica i onda odlutali nekud put Srbije. Tamo neđe kod Ivanjice Branislav poginuo - našao sam mu kasnije grob i prenio kosti - a i Dušan je tu, po prilici, bio ranjen u glavu, ali je, izgleda, ipak nekako stigao do Slovenije i tu je nestao kao i mnozina drugih...

- Kad sam malo izvidao i zaliječio ranu, vratio sam se u Drobnjak, ali se, naravno, nijesam smio prijaviti novoj vlasti, još je rat trajao i znao sam da mi ne gine metak u čelo. Sa još tri-četiri druga dugo sam se sklanjao pred poćerama i zasjedama, od poganih špijunskih očiju i čekalica na svakom koraku - vrebali stalno tudije oko kuće da mi majka - jatka, Jelena, bila od Malovića, sestra od strica glasitoga Josifa Malović, ne može ni koru ljeba dodati.

- Kad muka pritište, oni se svi predadoše, a ja ne smjedoh sve dok me tifus ne obori. Kad opazih zlu priliku da se umire i ovako i onako, ja jednog dana, u vatri i bunilu, nekako se dovukoh do praga. Mislim da me još nijesu bili legli u krevet kad zaguši vojska na vrata. Ulećeše, pištolj pod grlo: "Daj oružje!" Kakvo oružje, Bog s vama i anđeli božji, ja ga nijesam ni zaduživao, ko će đetetu dati oružje - branim se koliko mogu. Ne vjeruju oni no udariše da traže i preturaju po kući. Nema i nema. Najposlije onaj jedan zategnu da me ubije taman onako u krevetu, ali mu drugi breknu: "Ostavi ga sad, lako je sad dotući bolesnu mrcinu u krevetu, no što ga nijesi ubio dok je bio u gori..."

Lična arhiva

Jedan od najboljih domaćina u Drobnjaku

Neočekivani spasilac

- Poslije se, čujem, dogovaraju da treba da me povedu u Boan, da me, tobož, tamo saslušaju i odluče. Odrediše i dvojicu koji će me sprovesti, ali sam ja odmah znao šta to znači: do prve potočine i zgodne prilike, pa metak u pleći i poslije objavi da sam pokušao da bježim... Mene već počeli oblačiti i spremati za dug put, a ja u bunilu, gorim, nogu se ne mogu držati. U jedno doba, jedan od tih koji su se, kako mi se činilo, tu nešto više pitali od ostalih, razumio sam da je neki komesar - poslije sam doznao da se zove Milan Aleksić - odjednom se nešto uzšeta po sobi i čujem sve nešto škrguće zubima. "Je li, čiji je bio Branislav Kujundžić?", pita u jedan vakat moju majku. "A ničiji, bogomi, sad. Bio moj sin i zor, ali majci kami u dom kad ga više nema", prozbori jedva čujno moja majka... "Branislav bio tvoj?!", priviknu Aleksić i unese se majci u lice. Ona samo klimnu glavom. "Svucite ovoga momka i s njim u krevet", breknu Aleksić, a onda ispriča kako mu je Branislav u nekoj prilici spasio život.

- On mlad i ludo hrabar, kako je i priličilo Aleksićima, neđe kao partizan zaumi da uleti i u štab Ivana Ružića baci bombu, ali ga straža na vrijeme opazi i uhvati. Krenuli odmah da ga likvidiraju, ali se u tome odnekud obreo moj brat, zgrabio i oto pušku stražaru Zelenu Tomiću: "Koga da ubiješ, majka ti žalosna, vidiš li da je ovo dijete grešno i zaluđeno, no puštite ga nek ide svojim putem..."

- Aleksić je poslije komandu obavijestio da sam ja teško bolestan i bezopasan. Ne potraja, banu iz komande komisija, dovedoše i doktora, nekog Gvozdenovića. Zaključio odmah da je u pitanju tifus. Tu bio i moj stric pokojni, Lazar. Kad je taj doktor izašao da opere ruke, stric mu je šaku zlatnika američkih gurnuo u džep: "Spasi mu život kumim te bogom i Svetim Jovanom..." Doktor poslije kazao da mi, ako i pretečem, nema mrdanja iz kreveta barem za šest-sedam nedjelja... Taj doktor Gvozdenović je poslije dolazio još nekoliko puta, još bolji i pažljiviji - i nije dozvolio da me diraju dok potpuno ne ozdravim, a u tome valjda splasnulo i raspoloženje onih koji su mi radili o glavi...

Bez prava glasa

- E onda mi kao "narodnom neprijatelju" oduzeše pravo glasa. Meni i još nekolicini odavde. Sazvali konferenciju u Godijeljima i to obznanili. Bože dragi, od toga mi je bilo mnogo mučnije što su mi neki moji prijatelji i poznanici istog časa okrenuli leđa kao da se nikad ni na putu nijesmo sreli. Okreću glavu od mene i prolaze kao mimo gubavca. Potraja to jedno dva-tri mjeseca pa stiže naređenje da uturimo molbu ako želimo da nam se vrati pravo glasa. Stari Nikola Ružić, tu moj komšija i veliki prijatelj, junak sa Mojkovca opjevan i u pjesmi, i ja pregosmo i uturismo tu zlosrećnu molbu. Odemo poslije zajedno u komandu da vidimo šta je odlučeno, a oni kidisaše na Nikolu - ti ovakav, ti onakav, izdajnik i neprijatelj naroda - mene niko i ne pogleduje kao da me i nema... Evo ti u jedno doba na vrata Danila Jaukovića, poslije čuvenog generala i narodnog heroja - bio veliki prijatelj sa Brankom, mojim bratom od strica. Mene sunce ogrija. On nas spasi muka.

- Poslije kad minu sva ta muka i ljudi se malo dozvaše pameti, prionuh da radim, valjalo održati toliku porodicu. Ja sam se oženio 1952. Ikonijom od Lekovića iz Đurđevića Tare. Dobismo petoro đece - sinove Branislava i Marka i ćerke Milku, Vinku i Anku, ali mi se Ikonija razbolje i umrije prije 15 godina. Boga mi, za stara čoeka, samo neka su đeca zdravo, nema veće kazne nego kad ostane bez žene, svoga najvjernijeg druga - kaže setno ovaj plemeniti i dobroćudni čovek, koji se u dugu veku držao svetog pravila da onaj ko dobro misli i dobro čini, može dobru i da se nada.