Đaci pevali o sultanu
U planinskom selu Gorice, učitelj Nešo Joksimović 1895. godine otvorio je prvu školu u tadašnjem bijelopoljskom srezu. Bila su to surova vremena u kojima je bilo teško opstati, a kamoli razmišljati o školstvu i obrazovanju. Ipak, skrivajući se u početku od tadašnjih okupatora Turaka, Joksimović je uspeo da organizuje opismenjavanje tamošnjih stanovnika.
Sećanja na školstvo i škole u ovom selu čuva Milan Gluščević, koji je ovde naučio prva slova, okitio se časnim zvanjem učitelja, oženio se i ceo radni vek proveo u Goricama. Iako je odavno zagazio u devetu deceniju, Milan se seća priča starih meštana.
Učili noću
- Turci su branili otvaranje škole, pa se rad odvijao krišom. Opismenjavali su se uglavnom odrasli ljudi, a školom je rukovodio prota Nešo Joksimović. Zbog straha od Turaka noću je izvođena nastava u jednom magacinu na čijim temeljima je 1920. godine podignuta današnja škola. Otvaranju škole koje je odobreno fermanom potpisanim od strane velikog vezira kumovao je tadašnji ruski konzul u Carigradu - priča Milan.
U školskom letopisu koji je priredio učitelj Milan po Milijinim sećanjima na Goricama je u to vreme bilo više Turaka nego stanovnika, pa je sultanova odluka uzburkala strasti jer im se nije svidela. Ali, odlučnost ovih gorštaka da se opismene ništa nije moglo da pokoleba. Tako je prve godine nastavu pohađalo 15 učenika, a njihov broj se povećavao svake naredne godine - pričao je Kojović.
Da bi odobrovoljili Turke koji su vršili svakodnevnu kontrolu nastave, učenici su po nagovoru učitelja pevali prikladne pesme o sultanu. Nakon njihovog odlaska učitelj i deca nastavljali bi da rade.
Prvi učitelj Nešo Joksimović, prema kazivanju Milije Kojovića bio je veliki radnik koga su krasili skromnost i poštenje.
- Učiteljski poziv Nešo je voleo iznad svega. Cenili su ga i Turci koji su kod njega dolazili kući da im očita molitvu - pričao je Kojović.
Prozor
U početku je bilo jedno odeljenje sa đacima iz Gorica, a kasnije su dolazili učenici iz drugih planinskih sela.
U učionici koja je imala samo jedan prozor nastavu je slušalo 50 đaka, a kasnije je premeštena u kuće Novice i Novaka Joksimovića. Škola je radila četiri godine. U petoj godini rada Nešo Joksimović je zbog pretnji Turaka napustio Gorice i otišao u Stožer.
Konačno, tokom 1957. godine podignuta je prva školska zgrada sa četiri učionice i stanom za učitelja. Sagradili su je meštani. Neophodni materijal za gradnju dopremali su konjima i volovima. Drvenim volovskim kolima doterivali su kamen iz udaljenih majdana, dok su konjima dovlačili drvenu građu. Za učitelja je postavljen Milan Gluščević, koji je pre toga radio u osnovnoj školi u Bliškovu.
Izgradnju škole pomogao je tadašnji predsednik opštine Tomaševo Vlado Čović, koji je često dolazio na Gorice kako bi se uverio u kvalitet gradnje i dodatno motivisao graditelje.
Ceo vek sa decom
- O školi u Goricama ne može se govoriti bez podsećanja na učitelja Neša Joksimovića i prvog posleratnog učitelja Milana Gluščevića, koji je ceo život posvetio obrazovanju učenika s ovih prostora. Zbog toga mu je ovdašnje stanovništvo veoma zahvalno - kaže Rato Vuković, povratnik iz Nemačke.
Dva đaka
- Škola u Goricama danas ima samo dva đaka. Nekada je ovde sve vrvelo od dečje graje, čak i u onim teškim vremenima. Voleo bih da ponovo zažamore dečji glasovi i da učionice budu pune. Raduje me što su moji bivši učenici poznati intelektualci širom Crne Gore i Srbije - veli Gluščević, koji u Goricama provodi svoje penzionerske dane.
