Još uvek raduckam i zaraduckam

Vojo Šiljak ostao je slušaocima radija diljem bivše Jugoslavije upamćen po ležernom tonu i humoru kojim i danas, u osmoj deceniji života, posmatra svet oko sebe. Pre više od 40 godina donosio je budućnost, ne samo na radio već i na male ekrane. Sa kolegama Zvonkom Zmazekom i Dobroslavom Silobrčićem, ali i beogradskim Nikolom Neškovićem, bio je pionir modernog tok-šoua na ovim prostorima. Karijeru je započeo na televiziji, ali je njegova najveća ljubav i inspiracija ostao radio.

Vojo Šiljak u Rovinju ovih dana (Foto: M. Roknić)

Već ste nekoliko godina u penziji, je li odlazak bio dobrovoljan ili iznuđen?

- Od 1969. sam na Radioteleviziji Zagreb, sada HRT. Uspinjao sam se po svim stepenicama kojima idu novinari: od saradnika, urednika i glavnog urednika do komentatora. Otišao sam u redovnu penziju, dobrovoljno, sa otpremninom od tri prosečne plate.

Krenuli ste "Taxsijem za Babilon" pre 40-ak godina, pamte vas i po "Zelenom megahercu", u to vreme avangardnim radijskim emisijama?

- Sedamdesetih godina prošlog veka uneli smo značajne radiofonske novine: telefonski pozivi uživo, stereofonija, efekte koje smo sami izmišljali jer ih tada nije bilo, nova muzika koju smo preko veza dobijali iz Radio Luksemburga, Londona - razgovarli smo s najpoznatijim osobama iz Jugoslavije i sveta.

Pre izvesnog vremena ukinuta vam je emisija na Radio Sljemenu, postali ste "slučaj"?

- Ma to je neka budala, slučajni direktor tog radija, zabranio. To su bile muzikom propraćene anegdote o ljudima i događajima unazad pola veka. Taj direktor je već zaboravljen, emisija je posle tri meseca nastavljena, a ja još uvek honorarno sarađujem na Radio Sljemenu svake nedelje poslepodne.

Hoćete li kao honorarac ostati u novinarstvu ili je, kako kaže Arsen, počela odjavna špica?

- Da, ima Arsen pravo. Moja se emisija zvala "Ulicama kružim ne bih li se sreo", a ova sadašnja "Nemam više vremena". To je stih Desanke Maksimović koja je posle tog stiha živela još dvadeset godina. Imam još nekih planova. Sledeće godine su jubileji Hrvatskoga radija i televizije, pa sam predložio neke ideje.

Početkom devedesetih bilo je "grbavo", radile su razne metle, kako ste ih preživeli i šta su vam o tome pričali  Mirko Kovač, Rade Šerbedžija...

- S Kovačem sam uoči njegovog odlaska na onaj svet napravio jednosatni razgovor u njegovoj kući u Rovinju, gde je došao iz Beograda početkom 1991. Nije mu bilo lako. Zaista ne znam odgovoriti na pitanje kako sam preživeo. Kasnije sam čuo da je svašta bilo, ali nisam imao direktnih pretnji. Živeo sam u Zagrebu, a u velikom gradu se neke stvari "rasplinu". Možda nisam nikome smetao, možda su me zaboravili. U to ružno i nesrećno vreme jedan moj prijatelj me je svake noći telefonom zvao i tiho pitao: Jesmo li još živi?

Iako ste rođeni na selu, u bjelovarskom kraju, mnogi vas  doživljavaju kao autentičnog građanina onog starog,  izgubljenog Zagreba?

- Relativno rano sam došao u Zagreb i poprimio purgerske manire. Oduvek sam ljubio ruku gospođicima i gospođama. Kad danas ustanem nekoj dami kada ulazi u prostoriju, ona se začudi, a meni je to normalno. U emisijama koje pravim je život starog Zagreba, podsećanje na nekadašnje kafane, plesnjake, diskoklubove, slikare, glumce, pevače, prodavače na tržnici...

Televizijskom emisijom "Mali noćni razgovori" bili ste pionir tok-šoua u Jugoslaviji?

- Emisija je išla jednom mesečno, menjali su se televizijski centri Beograd, Sarajevo, Titograd i Zagreb. Svaki od nas trojice voditelja razgovarao je u svakoj emisiji sa dvoje, troje zanimljivih ljudi iz cele Jugoslavije. A pitanja su bila provokativna, ali, to je bila prefinjena provokacija. Zaista je emisija bila gledana. Trajala je nekoliko godina, a ni jedan sagovornik se nije ponovio. Danas se 20 istih osoba pojavljuju gotovo svake večeri u emisijama svih televizija.

Da li je i koliko bilo cenzure u bivšoj državi, a ima li je u medijima danas?

- Cenzure je bilo, ima je i biće je, bez obzira na politički sistem. I autocenzure je bilo i ima je i danas. Biću iskren: mnogo puta mi je autocenzura sačuvala glavu. Život te nauči da se ne treba svaki put izložiti neugodnostima.

Da li su vas nekad zvali u policiju na informativni razgovor?

- Mene lično ne, ali moje kolege su povremeno imale problema s policijom i to uglavnom zbog bezazlenih stvari, sitnica.

Autor ste pet knjiga viceva, jeste li zbog političkih viceva imali problema u bivšoj državi?

- Među 4.500 viceva nema ni jednog političkog, nema onih koji vređaju nacionalnosti ili se rugaju ljudskim manama... Usput rečeno, o ljudima koji se bave politikom nemam neko naročito mišljenje. Bilo bi bolje i korisnije da jedan lekar pregleda dva pacijenta, nego da nešto priča sa političke govornice.

Vicevi o Titu i Tuđmanu, kako su ih oni doživljavali?

- Žao mi je, ali druga Tita nikada nisam lično upoznao ni zabavljao kao što su to radili mnogi estradni umetnici. Što se tiče Tuđmana, vodio sam program na dočeku jedne nove godine u Zagrebu gde je bila cela tadašnja HDZ elita na čelu s njim. Pričao sam razne viceve i na veliko čuđenje namgrođeni Tuđman se čak smejao. Posle ponoći tražio je da ispričam i vic o  njemu. Nećkao sam se dugo, sve dok se nisam setio jednog bezazlenog i ne previše duhovitog, pa sam ga ispričao.

Kompjuter vam je zamenio olovku, što nije svojstveno vašoj generaciji?

- Ali je neophodno. Znate, prve zadatke sam pisao uz petrolejsku lampu, a sada imam Wiber, Whats App, Google itd. Neverovatno! Jednom sam svog mladog saradnika poslao da intervjuiše našu poznatu pevačicu Anicu Zubović. Kada se  vratio rekao mi je: "Stara je mrak. Ona je na Facebooku, Twiteru, igra šah s kompjuterom..."

Kako danas živite?

- Relativno dobro. U odnosu na mnoge fenomenalno: ne kopam  po kontejnerima! Još uvek pomalo raduckam, pa nešto i zaraduckam.