Sirotinjska "majka" na samrti
Duvanari na hercegovačkom jugu su u velikim brigama.
Izdaje ih i biljka koju su duže od 120 godina metaforično nazivali "sirotinjska majka", i koja im je bila slamka spasa u periodima najžešćih ekonomskih kriza. U tri kraška polja - Ubalačkom, Ljubinjskom i Popovom - praktično nema osmeha među uzgajivačima.
Bolesti odnele pola roda
- Lane su razne bolesti odnele više od 55 odsto očekivanog roda. Opština je iz budžeta davala makar i simbolične subvencije sadiocima, jer duvan je ovde glavna poljoprivredna kultura i od nje zavisi najveći broj naših stanovnika. Ove sezone subvencije još niko ne spominje, a virusne bolesti su već uveliko počele da uzimaju danak, minulih dana, bukvalno od dana kada je duvan iz rasadnika rasađen po parcelama. Imamo 350 evidentiranih sadilaca, ova sadnja će biti znatno manja nego lane, a bolesti ne smanjuju intenzitet u odnosu na prošlu godinu - objašnjava
Dragoljub Sorajić, viši stručni saradnik opštinske službe za poljoprivredu u Ljubinju i sam dugogodišnji uzgajivač ove biljke na imanju ispod ljubinjskog sela Dubočice, jednog od sela sa najdužom duvanarskom tradicijom u celoj Hercegovini.
- Zaštita se - nastavlja on - obavlja intenzivno, svakodnevno, ali pitanje je koliko ćemo moći sačuvati, jer bolesti su zahvatile velike površine u Ljubinjskom i Ubalačkom polju, a nešto, doduše, manje u Popovom polju - gde se od pre dve godine sadi sorta virdžinija.
Prodaja lanjskog roda ide jako slabo, još ima i takvih koji nisu prodali ni kilograma! Sliku svekolike duvanarske drame najjasnije ocrtavaju reči najstarijeg uzgajivača u Republici Srpskoj, 82-godišnjeg Mihe Ćuka iz sela Ograde:
Država tera po svome
Sad, međutim, industrije nema, sve propalo, duvan je i onima koji su nekad mislili da ga nikad neće saditi, postao sve i svja, postao im način da prežive, a, evo, pogledajte na šta je to spalo! Država ne da višu cenu od četiri marke, četiri marke i nešto, nama se to, opet, ni po kakvoj našoj računici, ne isplati, ali država tera po svome - veli Novokmet.
- Čini mi se da sam i rođen pod duvanovim listom. Sadio mi ga je pradeda, deda, otac. Otkad znam za sebe uvek sam u duvanu. Bilo je kriza i pre, kako da nije, i dok je otkup obavljala državna Duvanska stanica. Jedne godine bilo nas je samo 18 uzgajivača. I ja sam bio jedan od njih. Tad je Ljubinje bilo industrijsko mesto, da tako kažem. Ali i tad nam je Duvanska stanica otkupila to lista što smo proizveli, odmah isplatila, pa smo mogli čekati iduću sadnju i bolje dane. Zato sam, nastavlja Miho, prvi put otkako znam za sebe, ovog proleća kazao: neću posaditi ni jedan jedini struk!!!
Prvi otkup 1892. godine
Prvi zvanični otkup duvana u onoj ljubinjskoj Dogani obavljen je još za vreme Austrougarske, 1892. godine. Otkup duvana i otkup kadulje (žalfije) bila su, beleže hroničari, dva jedina načina na kojima je lokalno stanovništvo malog mesta u ljutom krasu dolazilo do skromne, ali važne zarade. Mnogi su zbog toga životnu sreću potražili s druge strane Atlantika, u radu na farmama i rudnicima u Severnoj Americi. Među njima i jedan Mihin srodnik, čiji će članovi porodice kasnije doći u posetu Mihi i doneti mu za uspomenu udžbenik srpskoj jezika za Amerikance, čije su štampanje u Kaliforniji baš oni pomogli.
Stižu "naši Nordijci"
Uskoro će u Hercegovinu stići - Hercegovci koji rade u Norveškoj, Danskoj i Švedskoj - po pravilu oni prvi dolaze na letovanje. I ponovo će pred kafićima i kafanama oživeti priča o enormno skupim paklicama cigareta u tim zemljama. Čuće da njihovi rođaci, ovdašnji duvanari, kilogram rezanog duvana prodaju za 20 maraka (10 evra). I ne mogu da ga rasprodaju. Pa ni njima onda neće biti jasno gde se gube razlike između sirovog duvana i onog što se prodaje u trafikama, bez obzira na to što dolaze iz razvijenog sveta.
Videvši rad u duvaništima, shvatili su zbog čega su toliki Hercegovci, mada neplivači, potegnuli brodovima preko okeana u Ameriku. Zapanjujuće je koliko ta nekadašnja slika liči ovoj ljubinjskoj današnjoj.
- Nakon što sam u nekoliko sezona sa duvanom i njegovim bolestima načisto propao, shvatio sam da je bolje ići po brdima i brati žalfiju, smilje i drugo samoniklo bilje - priča Zdravko Novokmet, donedavni duvanar.
