"Nije dijaspora dobrotvorno društvo"
Dragan Dragić, generalni konzul Bosne i Hercegovine u Štutgartu, ovoga meseca završava svoj trogodišnji mandat. Srpski konzul koji je uvek bio tu i za dijasporu sva tri naroda države koje predstavlja nastojao je ne samo da prebrodi pokidane veze, već i da podigne kulturni nivo dijaspore.
Ostaće upamćen kada se složio sa izjavom Nenada Jankovića poznatijeg kao dr Nele Karajlić, koji je istakao kako su Izrael, Italija, Grčka, Turska od svoje dijaspore napravile pogonske motore svojih država, a da nijedna dijaspora na svetu nije marginalizovana kao hercegovačka dijaspora.
Zašto je srpska dijaspora marginalizovana?
- Dijaspora mora da prestane da bude samo dobrotvorno
društvo. Ona mora da postane politički subjekt u domovini, a domovina mora da otvori vrata svojih domova u kojima će politički predstavnici dijaspore moći da govore kad već im je to omogućeno ovamo. Marginalizovan je pre svega deo dijaspore iz BiH. Republika Srbija je za potrebe svoje dijaspore organizovala administrativnu podršku u inostranstvu putem više ministarstava. Ministarstvo inostranih poslova (DKP mreža), Ministarstvo za dijasporu, Ministarstvo prosvete (organizacija dopunske nastave), Ministarstvo kulture i informisanja (niz specijalizovanih i tematskih emisija i u elektronskim i štampanim medijima). BiH to ostvaruje putem Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva za ljudska prava i izbeglice. Sama ta činjenica ograničava kapacitete i dijaspore i države.
Zaštita identiteta
Šta bi još država trebalo da preduzme?
- Integracija dijaspore u ovdašnje društvo nosi i određene posledice, a nastaje i problem zaštite identiteta. Taj proces bi trebalo pogledati i iz ugla SPC i drugih religijskih zajednica. Saradnja između SPC i diplomatskih predstavništava država iz kojih potiče srpska dijaspora je preko potrebna. Trebalo bi izraditi jedan kalendar kulture u obeležavanju značajnih datuma. I u krugu dijaspore i sa institucijama kulture Savezna Republike Nemačke. I na planu zajedničkog jezika i ostalim aspektima prosvete. I to bi bilo dovoljno.
Kako bi trebalo da izgleda organizacije dijaspore?
- Sama dijaspora se organizovala u klubovima i udruženjima, koja su prilično zastarela i sporo se modernizuju. Ja zastupam ideju "virtuelnog povratka". Dakle, niko ko je etabliran u novo društvo ili kako se to uobičajeno ovde kaže "integrisan", nema nameru da se vrati u matičnu državu, ali putem interneta i raznih oblika socijalnih mreža, može ostvarivati tzv. virtuelni povratak. To praktično znači da ljudi iz dijaspore, posebno obrazovani, mogu učestvovati u izradi raznih projekata u matičnoj državi a da pri tom ne napuštaju državu useljenja. Naravno da takav pristup zahteva i određene promene u organizacionom i tehničkom smislu i u matičnoj državi i u dijaspori.
Kako prevazići nesporazume koji postoje?
Mislim da treba promeniti ugao gledanja. Nije problem u postojanju nesporazuma, nego u nepostojanju dobrog sporazuma. Zasad postoji samo vid sporazuma koji je zasnovan na snažnoj emotivnoj vezi dijaspore prema otadžbini. Ona dostiže maksimum kad se u otadžbini desi neka velika nevolja izazvana "višom" silom, kao što su bile poplave u 2014. kada automatski dolazi do sporazuma. S jedne strane, zahtevom za pomoć a sa druge, pružanjem pomoći. I dobro je kada u vanrednim situacijama ima ko pomoći.
A u drugim situacijama?
- Tu je problem. Postavlja se pitanje kako dijaspora da učestvuje u javnom životu otadžbine u redovno vreme. Tu počinje problem političkog predstavljanja društvene grupe koja je praktično izašla iz jednog političkog i državnog sistema, a živi i radi u drugoj državi gde su joj politička prava vrlo sužena, a u državi porekla formalno se ostvaruju samo u vreme izbora. I tada u otadžbini ostvaruju samo deo biračkog prava, a to je da ljudi iz dijaspore mogu da biraju, ali ne i da budu birani. I sve dok se ne pronađe formula da bosanska dijaspora učestvuje u državnim organima otadžbine, ostaje da ona dijasporu podržava očuvanjem jezika (dopunska nastava) i snažnijim prisustvom kulturnih institucija i stvaralaca.
Šta bi u ovom trenutku trebalo preduzeti?
- Za ozbiljnu sociološku, demografsku, političku analizu dijaspore potrebno je prvo popisati dijasporu, pa tek onda se baviti analitikama. Te evidencije može da uradi matična država putem svojih međunarodnih institucija, religijskih zajednica, matica iseljenika... To je veliki i skup projekat i utoliko manje realan. Može i da prihvati popise država useljenja, pri čemu se onda mora sresti sa manjkavostima. Tako će Savezna Republika Nemačka utvrditi ukupan broj pridošlih iz BiH, ali neće utvrđivati njihovu etničku pripadnost, niti njihovu drugu strukturu.
Na osnovu svog iskustva kako procenjujete strukturu BiH dijaspore u Nemačkoj?
- U SR Nemačkoj radi oko 160.000 državljana Bosne i Hercegovine. Na konzularnom području Štutgart živi i radi oko 40.000 državljana BiH, ali podacima o njihovoj etničkoj strukturi, a posebno starosnoj, polnoj, kvalifikacionoj, obrazovnoj strukturi konzulat ne raspolaže.
Da li je od pomoći državni popis stanovništva?
- Prva stvar koja pada u oči je da je popisom obuhvaćen znatan broj onih koji žive izvan matične države a imaju prijavu boravka u matičnoj državi. Služimo se proceniteljskim metodama i pretpostavkama. Imajući u vidu rezultate popisa iz 2013. godine, prema kojima trećinu stanovništva čine Srbi, onda u Nemačkoj živi i radi oko 50.000 Srba. Postoji mnogo podataka o veličini dijaspore bosansko-hercegovačkog porekla. Neka saopštenja idu do tvrdnji da izvan BiH živi više od dva miliona njenih državljana. Kada bi se tu ubrajali i oni koji vode poreklo, onda bi ta brojka mogla biti i prihvatljiva.
Briga o tri naroda
Dragan Dragić je rodom iz sela Berkovina, opština Han Pijesak. Rođen je 1953. školovao se u Sarajevu, gde je i završio Ekonomski fakultet.
Do rata je radio u Sarajevu a po izbijanju rata na prostoru BiH radio je u Srpskoj novinskoj agenciji i u Vladi Republike Srpske. Od 1992. do 1993. bio je pripadnik Vojske Republike Srpske.
Od 1998. radi u Ministarstvu inostranih poslova BiH. Bio je na mestu šefa odseka za finansije, jedno vreme ministar-savetnik a radio je i u konzularnim poslovima. Pored mesta generalnog konzula u Štutgartu bio je i generalni konzul u Bonu. Kao konzul uvek je bio predusretljiv za pozive svih dobronamernih ljudi, bez obzira na poreklo, narodnost ili versku pripadnost a vrata konzulata širom su otvorena za sva tri naroda BiH.
Oženjen je i ima dvoje dece.
