Odbila sam da živim u baraci

Borba Marice Varićak da povrati svoju imovinu koju je imala u Zadru traje već više od dve decenije. Ova 81-godišnja žena koja je utočište našla u Beogradu pokušala je da dobije naknadu štete za miniran stambeno-poslovni objekat od 600 kvadrata, ali je izgubila sporove na svim sudskim instancama u Hrvatskoj, opštinskom, županijskom, Vrhovnom i Ustavnom sudu, a negativan odgovor je dobila i iz Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

A. Čukić

Marica Varićak sa brdom papira

Kucala je Marica i na vrata bivših predsednika Hrvatske Stjepana Mesića i Ive Josipovića, bivših premijera Ive Sanadera i Jadranke Kosor, sadašnjeg premijera Zorana Milanovića, ministara u hrvatskoj vladi, ali bez uspeha.

Kao mnoge druge srpske porodice, i porodica Varićak je teška srca napustila Zadar u koji se uvek rado vraća.

- Rođena sam u mestu Srb 1934. godine. Moj otac nije služio vojsku jer nije voleo oružje i rat. Bio je domaćinski čovek i tako je i nas vaspitavao. Nikad nisam gledala ko je ko i šta je, bitno mi je bilo da je čovek. Kasnije sam iz Srba otišla na školovanje i na kraju utočište našla u Zadru, gde sam napravila kuću od 600 kvadrata. Imam sina i imali smo život kao iz bajke do tih nesrećnih 90-ih godina, kad se sve pretvorilo u noćnu moru. Kuću sam počela da gradim 1968. godine i radila na njoj tri decenije. Celu svoju mladost sam uložila u nju. Sve sam sama radila, školovala sina. Radila sam u šumarstvu i finansijske sam struke. U kući sam u prizemlju otvorila prodavnicu, koju sam vodila i imala radnike. Bili smo označeni zato što smo Srbi, iako smo rođeni u Hrvatskoj, gde su mi živeli dedovi, pradedovi, odakle mi potiču koreni. Znali smo ko smo i šta smo, ali nikada to nismo isticali. Živeli smo normalno sa tim narodom, mešali se, udavali se, ženili. Dolaskom Franje Tuđmana sve je krenulo naopako, komšije su počele da nas prozivaju. Oni su jednostavno dobili nalog da to tako treba da se radi sa nama. Svi iz našeg kvarta su kupovali u mojoj prodavnici, a onda se sve promenilo. Sve je manje bilo mušterija a na to su mi ukazale i prodavačice, koje su bile Hrvatice. Vrhunac je bio kada su nam kamenjem razbili radnju - priča Marica Varićak.

Osiguranje i rat

Početkom 1991. godine porodica Varićak je shvatila da u zadru više neće moći da živi.

- Moj sin je imao prijatelja Hrvata koji mu je tražio da izda poslovni prostor. Pristali smo, napravili ugovor. Počeli su da rade, ali ni to nije trajalo dugo. I njima su razbijali izloge, ostavljali cedulje da moraju da napuste četničku radnju. Unuka koja je tada išla u osnovnu školu bila je prestravljena. Nismo mogli da ostanemo u kući. Sin je doznao da ima jedan stan u centru grada od oko 40 kvadrata i kupili smo taj stan. Uveče smo išli tamo da spavamo. Ona je došao 2. maj i mi smo ispred kuće videli puno naroda. Bilo ih je oko 300 ljudi i to su bili ljudi iz Bibinja, koji su drvenim palicama razbijali kioske, prodavnice, srpske firme iz Srbije. Sve su polupali. Nadali smo se da će to proći ako budemo strpljivi. Međutim, nije tako bilo. Taj pritisak, sve uvrede, postalo je neizdrživo. Imala sam najveću kuću u tom delu grada, a Srpkinja sam. Čak su i komšijska deca razbijala prozore. Odlučila sam da idemo, a pre toga sam sve osigurala u Kroacija osiguranju. Toliko sam platila osiguranje da sam mogla da kupim stan - jada se Marica.

Uspeli su da se nekako dokopaju Srba, međutim, ubrzo su im javili da je neko provalio u kuću i sve odneo, a 21. februara 1992. godine kuća je minirana.

- Pobegli smo u Beograd. Dobila sam potvrdu da zbog bolesti mogu izaći iz Zadra i da se mogu vratiti. Kroacija osiguranje je odbilo da plati štetu za kuću s obrazloženjem da su Zadar i njegova okolina u vreme važenja ugovora o osiguranju i nastanka osiguranog rizika bili izloženi neposrednom ratnom delovanju i da nije obavezno da se nadoknadi ukradena ili uništena imovina jer ratna šteta nije pokrivena osiguranjem. Tužila sam ih, ali mi nikad nisu platili odštetu. Tužila sam i državu za rušenje objekta i vodila više od 20 godina sudske sporove i sve sam ih izgubila. Na hrvatskim sudovima sam imala sedam tužbi i svih sedam sam izgubila, a samo sam tražila svoju imovinu - priča Marica.

Lična arhiva

Minirana kuća u Zadru

Zastareo slučaj

Porodici Varićak nepravda je nanesena i u slučaju stana u njihovom vlasništvu.

- Nakon našeg odlaska iz Zadra, u stan su provalili Slobodan Knežević i Marin Anzulović, koji su falsifikovali dokumente i uknjižili se kao vlasnici a zatim ga prodali. Državno tužilaštvo je povodom toga 2000. godine pokrenulo istragu, a Opštinski sud u Zadru šest godina kasnije osudio je Slobodana Kneževića i Ivicu Ivandića, od koga smo kupili stan, na kaznu zatvora od šest meseci i novčanu kaznu od 70.000 kuna. Međutim, odlukom Županijskog suda u Zadru njih dvojica su na kraju oslobođeni zbog zastarelosti slučaja. I na kraju svuda smo dobili negativan odgovor. Nemam pravo na odštetu, od Kroacije osiguranja nisam dobila ništa jer je sve lažno. Ponuđena mi je obnova i to da dobijem samo 75 kvadrata za dve porodice. Za mene i mog sina i njegovu porodicu. Nisam pristala da se od 600 kvadratnih metara stambeno-poslovnog objekta obnovi 75 kvadrata, praktično to je baraka. I da li je logično da se u centru Zadra podigne jedna baraka? Oni su znali da neću na to pristati, zato su mi i ponudili. Kad dođem u Zadar, iznajmim stan i plaćam dok sam tamo. Tražila sam bilo kakav smeštaj u Zadru, ali su mi neke institucije odgovorile da idem u starački dom.

Porodica Varićak poseduje i građevinsko zemljište zvano Skroče u Zadru, na kome su u njihovom odsustvu i bez njihove volje doseljeni Hrvati iz Bosne i Hercegovine sebi bespravno sagradili kuće.

Punih 16 godina opštinski sud u Zadru nije doneo prvostepenu presudu za koju je moguće da se i ne donese jer su i prodavac i svi svedoci pomrli. U periodu od 1991. do 1998. godine Hrvatska joj duguje zaostale, a neisplaćene penzije. Marica Varićak je pokrenula sedam sudskih postupaka za zaštitu svojih ljudskih prava, ali ih je sve izgubila u prethodne dve decenije