Četvrt miliona u kesi
U želji za boljim životom, a pre svega zbog kupovine modernog auta, kakvim su u njegovo rodno Ostojićevo, selo kraj Bijeljine, dolazili dijasporci iz Austrije i Nemačke, Slaviša Račanović je odlučio da ode u Beč!
Bilo je to 1989. godine, a danas dve i više decenije kasnije priznaje da nije imao nekih većih razloga za put u tuđinu, ali se zbog ostanka u Austriji ne kaje, jer je zahvaljujući toj odluci njegova porodica izbegla brojne nevolje koje je bivšoj BiH doneo rat početkom devedesetih.
- Austrija je idealno mesto da zaradim za nov i moderan auto, pravdao sam se roditeljima i supruzi Nadi i sinu Radivoju, koji je bio sedmogodišnjak i spremao se za polazak u prvi razred, kada sam odlučio da se uputim u Beč - seća se Slaviša svojih prvih dana prilagođavanja životu u predgrađu austrijske metropole, Beča.
- U to vreme se dobro živelo u ondašnjoj Jugoslaviji. Mom odlasku u Beč se čudilo celo selo. Bio sam jedinac i nikakva muka me nije oterala u beli svet, ali želja za modernijim autom je doprinela da Beč vidim kao mogućnost za dobru i brzu zaradu.
Slaviši su roditelji odmah po završetku srednje škole kupili kamion, auto i motor, pa je u Bijeljini uspešno radio nekoliko godina kao autoprevoznik. Išlo mu je dobro, ali ne toliko dobro koliko je želeo. Uputio se u Austriju nadajući se da će njegovo gastarbajtovanje potrajati najviše godinu-dve...
- Čim sam stigao u Beč, imao sam osećaj da su mi se zvezde poklopile i da me sreća prati u stopu. Vrlo brzo sam upoznao jednu našu zemljakinju, koja je radila kao bankarski činovnik, i kod nje sam se informisao oko kredita, pošto nisam živeo dugo u Beču. Kada mi je objasnila koliki kredit mogu da podignem, zaboravio sam na auto, i momentalno podigao kredit za kuću u Ostojićevu. Iznosio je, otprilike, 250.000 ondašnjih nemačkih maraka. Bilo me je toliko strah da sam ga jedva spakovao u kesu, a kada sam izašao na ulicu, držeći kesu u ruci, zabolela me glava. U životu više nikad nisam video veću kamaru para. Ne sećam se kako sam stigao do austrijskog stana i četvrt miliona spakovao u orman i otišao na posao. Međutim, od nemira nisam mogao da se koncentrišem, pa sam se vratio u stan, spakovao novac i pravac u Ostojićevo. Odmah sam begenisao majstore i unapred im platio zidanje kuće, a oni se čudili i odvraćali me od toga, ali želeo sam što pre da se pametno oslobodim tolike količine novca - priča naš sagovornik.
Tada je shvatio da s novcem nije lako, opterećuje čoveka i kad ga ima i kad ga nema.
- Zahvaljujući tom strahu ušao sam u bijeljinske anale i po brzini zidanja kuće, jer sam kaparisao iskusne i vredne majstore koji su mi za tri nedelje sazidali kuću od 150 kvadrata. Preostalo mi je novca, pa sam napravio i šupu, i garažu, podigao sam i 150 metara kovane ograde, kupio imanje i smirio se, jer sam sav novac potrošio. Tek mi je tada laknulo. Tada sam sebi rekao: "Sada, neka bude ono što mora, ali kuću iz Ostojićeva niko ne može da iščupa i prenese je na drugo mesto, a novi auto je uvek lak plen za iskusne lopove - kaže Slaviša.
Kredit je otplaćivao godinama, a u novosazidanoj kući je uživao.
- U međuvremenu, negde 1991. godine, doveo sam u Austriju i suprugu Nadu i sina Radivoja, koji je u Beču krenuo u drugi razred osnovne škole. Godine su gotovo neosetno prolazile, ali se Slaviša nije vraćao u Ostojićevo, mada i danas često obilazi rodni zavičaj. Sin Radivoje je odrastao, zaposlio se u Beču i živi spokojnim životom.
Svoj na svome
- Moj otac Radivoje je 85-godišnjak koji živi u rodnom Ostojićevu i raduje se svakom našem dolasku. Broja se ne zna koliko mi je puta rekao, naročito u ono ratno vreme, da sam pametno postupio što sam otišao u Austriju. Ne znam koja mi nova iskušenja život sprema, ali mi je drago što sam i u Beču svoj na svome isto kao i u mojoj Srpskoj - kaže Slaviša.
Slaviša je osnovao nekoliko kulturno-umetničkih društava u Beču, a poslednje je KUD Dukat. Kaže da ponekad ima utisak da dijaspora bolje i predanije čuva srpsku tradiciju i od same matice.
