Levicom uradi što okom vidi

Jedna drevna mudrost veli da nije bez ruke onaj koji nema ruku već onaj koji ne zna šta će ni sa onom koju ima. To ubedljivo potvrđuje četrdesetsedmogodišnji Pljevljak Slavoljub - Baćo Gvozdenović, koji već 35 godina živi bez desne šake i ne samo što iz dana u dan potvrđuje da nije invalid nego bi se po svemu onome što radi, stvara i kako stvara reklo da ima barem tri ruke.

B. Simonović

Ispred svoje krčme: Slavoljub sa majkom Borkom

Ko ne veruje neka namerno ili kad ga put nanese svrati u njegovu krčmu Vjetrenjača u Kušodolu na domak Pljevalja, na magistralnom putu Prijepolje-Pljevlja, pa će se belodano uveriti šta sve može ljudska volja i pregnuće, šta je u stanju da učini zlatna levica ovog čoveka, odnosno kako Slavoljub Gvozdenović s jednom rukom potvrđuje ono: što okom vidi to rukom stvori.

Šaku raznela bomba

- Bilo je to tačno 14. juna 1980 - bila mi tek trinaesta godina - seća se ova kršna delija.

- U nekom zidu nađem italijansku bombu zaostalu iz Drugog svjetskog rata. Naravno da nisam znao šta držim u rukama. Prizovem i brata od strica Gorana da mu pokažem šta sam našao... Bomba je eksplodirala meni u desnoj ruci, odnijela mi šaku, izranavila me po licu - na svu sreću tek malo mi je oštetila vid na desnom oku - a Goranu otkinula dva prsta... Dva i po meseca se posle lečili u bolnici u Titogradu.

E onda mi je bilo najteže što je majka - naravno, iz najbolje namere - nastojala da me poštedi od svakog fizičkog rada, praktično da me učini invalidom. Nisam se pomirio s tim već sam počeo da treniram, da radim levom rukom, iako sam bio izraziti dešnjak. Nije bilo lako, ali nisam odustajao sve dok ruka nije "proradila", a najteže mi je, čini mi se, bilo da naučim da pišem levom rukom. Danas nema gotovo ništa što čovek radi da ne mogu i ja i sad mi se čini kad bi mi nekim čudom ponovo nikla ova desna ruka, nekako bi mi bila neprirodna i suvišna...

Slavoljub je završio saobraćajno-tehničku školu i počeo da studira u Novom Sadu, ali je sve batalio i vratio se kući kad mu je otac iznenada umro. Valjalo je održati veliko domaćinstvo u obližnjem selu Vijenac. Posle se dogovorio sa mlađim bratom Dragoljubom da on ostane na imanju, a on je 2006. godine započeo gradnju kuće u Kušodolu, tada i ne pomišljajući na krčmu.

Priskočili komšije, prijatelji i rođaci, pomogli oko grubih radova, a što se tiče krovne konstrukcije, nameštaja i kompletne drvenarije, Slavoljub je sve to sam odradio. A o kakvom se jednorukom majstoru i virtuozu sa drvetom radi, šta sve može i ume njegova zlatna levica, jasno je čim se dođe pred njegovu kafanu čudnog imena i mnogo čudnijeg izgleda.

Stolar na glasu

Slavoljub je i pre ranjavanja pokazivao interesovanje za razne poslove i zanate, a posebno za stolarski. Tu skromnost je, izgleda, nasledio od dede, majčinog oca, Daša Ćirovića, koji je bio vrhunski stolar:

- Sve što je od drveta, od krovne konstrukcije do lamperije i brodskih podova, do nameštaja i uređenja enterijera, radio sam ja. Te stolarske mašine su veoma opasne, pogotovu za jednorukog čoveka, ali nisam odustao, to je strast i zadovoljstvo koje se ne može riječima dočarati...

A s koliko se smisla, ljubavi i ukusa, Slavoljub bavi drvetom, posebno pokazuje kompletan nameštaj koji je napravio za kuću i kafanu, uređenje kompletnog enterijera sa šankom, terasom, žardinjerama i svim onim što je ovu kafanu za samo godinu i po postojanja učilo ne samo svratištem slučajnih putnika nego i omiljenim izletištem Pljevljaka, posebno u ovim dugim jesenjim i zimskim danima kad grad na Breznici potone u tamu magle, dima i smoga, u otrove koji i po nekoliko puta prevazilaze dozvoljene granice.

Tada mnogi pobegnu do Vjetrenjače da na nadmorskoj visini od 1.170 metara vide sunce i osete čari čistog vazduha, ali i da uživaju u vidiku i neobičnom ambijentu kafane, u retkim domaćim specijalitetima za koje se za sada staraju Slavoljub i njegova vredna šezdesetsedmogodišnja majka Borka, koja je definitivno okrenula leđa domaćinstvu u selu Vijenac i preselila se kod sina da mu pomaže.

Brata izdalo srce

- Moram reći da sam se ja gotovo slučajno opredelio da pravim kafanu - kaže Slavoljub. - I baš kad sam 2011. godine, za Vidovdan, naumio da je otvorim, desila nam se velika tragedija: moj mlađi brat Dragoljub je iznenada umro - srce ga izdalo... Dve godine sam potom odlagao otvaranje kafane i konačno, opet na Vidovdan, 2013, otvorili smo je i iznenadili se kako je to za kratko vreme postalo omiljeno svratište i prolaznika, ali i mojih Pljevljaka.

- Sve je ovo lepo, ja ću da pomognem koliko mogu, navikla sam da radim od rane mladosti - muž mi je bio stalno po terenu i ja sam držala domaćinstvo - ali je pitanje dokad ću i ja moći. Za sada meni još nije ništa teško i da mu pomognem u kuhinji i da poradim u bašti, ali godine stižu i sve ovo čeka mlađu ruku. Zato me ne bi bilo srećnije na ovom svetu nego da mi se Slavoljub oženi, da mi unučad kuću napune - veli majka Borka, vedra i predusretljiva domaćica, još neumorna i orna i da dočeka i da isprati.