Levicom uradi što okom vidi

Ko ne veruje neka namerno ili kad ga put nanese svrati u njegovu krčmu Vjetrenjača u Kušodolu na domak Pljevalja, na magistralnom putu Prijepolje-Pljevlja, pa će se belodano uveriti šta sve može ljudska volja i pregnuće, šta je u stanju da učini zlatna levica ovog čoveka, odnosno kako Slavoljub Gvozdenović s jednom rukom potvrđuje ono: što okom vidi to rukom stvori.

Šaku raznela bomba

- Bilo je to tačno 14. juna 1980 - bila mi tek trinaesta godina - seća se ova kršna delija.

- U nekom zidu nađem italijansku bombu zaostalu iz Drugog svjetskog rata. Naravno da nisam znao šta držim u rukama. Prizovem i brata od strica Gorana da mu pokažem šta sam našao... Bomba je eksplodirala meni u desnoj ruci, odnijela mi šaku, izranavila me po licu - na svu sreću tek malo mi je oštetila vid na desnom oku - a Goranu otkinula dva prsta... Dva i po meseca se posle lečili u bolnici u Titogradu.

E onda mi je bilo najteže što je majka - naravno, iz najbolje namere - nastojala da me poštedi od svakog fizičkog rada, praktično da me učini invalidom. Nisam se pomirio s tim već sam počeo da treniram, da radim levom rukom, iako sam bio izraziti dešnjak. Nije bilo lako, ali nisam odustajao sve dok ruka nije "proradila", a najteže mi je, čini mi se, bilo da naučim da pišem levom rukom. Danas nema gotovo ništa što čovek radi da ne mogu i ja i sad mi se čini kad bi mi nekim čudom ponovo nikla ova desna ruka, nekako bi mi bila neprirodna i suvišna...

Slavoljub je završio saobraćajno-tehničku školu i počeo da studira u Novom Sadu, ali je sve batalio i vratio se kući kad mu je otac iznenada umro. Valjalo je održati veliko domaćinstvo u obližnjem selu Vijenac. Posle se dogovorio sa mlađim bratom Dragoljubom da on ostane na imanju, a on je 2006. godine započeo gradnju kuće u Kušodolu, tada i ne pomišljajući na krčmu.

Priskočili komšije, prijatelji i rođaci, pomogli oko grubih radova, a što se tiče krovne konstrukcije, nameštaja i kompletne drvenarije, Slavoljub je sve to sam odradio. A o kakvom se jednorukom majstoru i virtuozu sa drvetom radi, šta sve može i ume njegova zlatna levica, jasno je čim se dođe pred njegovu kafanu čudnog imena i mnogo čudnijeg izgleda.

Stolar na glasu

Slavoljub je i pre ranjavanja pokazivao interesovanje za razne poslove i zanate, a posebno za stolarski. Tu skromnost je, izgleda, nasledio od dede, majčinog oca, Daša Ćirovića, koji je bio vrhunski stolar:

- Sve što je od drveta, od krovne konstrukcije do lamperije i brodskih podova, do nameštaja i uređenja enterijera, radio sam ja. Te stolarske mašine su veoma opasne, pogotovu za jednorukog čoveka, ali nisam odustao, to je strast i zadovoljstvo koje se ne može riječima dočarati...

A s koliko se smisla, ljubavi i ukusa, Slavoljub bavi drvetom, posebno pokazuje kompletan nameštaj koji je napravio za kuću i kafanu, uređenje kompletnog enterijera sa šankom, terasom, žardinjerama i svim onim što je ovu kafanu za samo godinu i po postojanja učilo ne samo svratištem slučajnih putnika nego i omiljenim izletištem Pljevljaka, posebno u ovim dugim jesenjim i zimskim danima kad grad na Breznici potone u tamu magle, dima i smoga, u otrove koji i po nekoliko puta prevazilaze dozvoljene granice.

Tada mnogi pobegnu do Vjetrenjače da na nadmorskoj visini od 1.170 metara vide sunce i osete čari čistog vazduha, ali i da uživaju u vidiku i neobičnom ambijentu kafane, u retkim domaćim specijalitetima za koje se za sada staraju Slavoljub i njegova vredna šezdesetsedmogodišnja majka Borka, koja je definitivno okrenula leđa domaćinstvu u selu Vijenac i preselila se kod sina da mu pomaže.

Brata izdalo srce

- Moram reći da sam se ja gotovo slučajno opredelio da pravim kafanu - kaže Slavoljub. - I baš kad sam 2011. godine, za Vidovdan, naumio da je otvorim, desila nam se velika tragedija: moj mlađi brat Dragoljub je iznenada umro - srce ga izdalo... Dve godine sam potom odlagao otvaranje kafane i konačno, opet na Vidovdan, 2013, otvorili smo je i iznenadili se kako je to za kratko vreme postalo omiljeno svratište i prolaznika, ali i mojih Pljevljaka.

- Sve je ovo lepo, ja ću da pomognem koliko mogu, navikla sam da radim od rane mladosti - muž mi je bio stalno po terenu i ja sam držala domaćinstvo - ali je pitanje dokad ću i ja moći. Za sada meni još nije ništa teško i da mu pomognem u kuhinji i da poradim u bašti, ali godine stižu i sve ovo čeka mlađu ruku. Zato me ne bi bilo srećnije na ovom svetu nego da mi se Slavoljub oženi, da mi unučad kuću napune - veli majka Borka, vedra i predusretljiva domaćica, još neumorna i orna i da dočeka i da isprati.