"Majka mi je Hrvatica, otac Srbin. Evo kako smo pobegli od noža u SAD"
Kada je izbio rat u Bosni, 1992. godine Tatjana Blanuša imala je svega šest godina. Bila je mala da razume zašto ona i njena porodica moraju da napuste rodni Bihać i izbegnu u Srbiju. Ni tamo, međutim, nisu mogli da nađu obećani mir. Razlog je, razume se, bilo to što je Tatjana iz mešovitog braka, od majke Hrvatice i oca Srbina.
Prema sopstvenom svedočanstvu, koje je minuciozno izložila na sajtu cnn.com, Tatjana nije mogla da razume zašto se prave problemi oko toga što su njeni roditelji različite nacionalnosti.
- Od dolaska u Srbiju bila sam u stalnom strahu od toga da će moju majku proterati iz Srbije samo zato što je Hrvatica – objasnila je Tatjana napominjući da su nakon svega šest godina provedenih u Srbiji naposletku emigrirali u Ameriku.
Danas je Tatjana menadžer u jednoj velikoj korporaciji u Konektikatu, a o mukama kroz koje je prolazila seća se kroz tekst čije vam najinteresantnije delove prenosimo u redovima koji slede.
“Najranije detinjstvo sam provela skrivajući se po podrumima, strepeći od bombi i iščekujući da konačno mitraljezi prestanu da odjekuju kako bih mogla da zaspem. Bosna i Hercegovina u kojoj sam rođena bila je najlepša zemlja na svetu, spoj različitih nacionalnosti i kultura, u mnogo čemu nalik na SAD. Ova atmosfera se, međutim, nikako nije sviđala političarima koji su prigrabili prvu pruženu priliku da je rasture u param parčad.
Pravi pakao za moju porodicu otpočeo je s ujedinjavanjem muslimana i Hrvata protiv Srba. Naime moj otac je Srbin (pravoslavac), a majka Hrvatica (katolkinja) te mislim da nije potrebno da posebno objašnjavam zašto sam jednog prolećnog jutra ’92. sa sestrom morala da napustim Bihać i odem kako mi je tada objasnila baka Mara “na mali put”. Odlazeći poslednjim srpskim vojnim kombijem, dok su mi suze vlažile lice nisam mogla da shvatim zašto moram zauvek da napustim svoj Bihać.
Odredište je bio srpski izbeglički kamp u ratom razorenom i opustošenom Kulen Vakufu. Bio je to najteži period u mom životu, tim pre što sam prvi put bila odvojena od oca koji je morao da ode u rat da se bori u srpskoj vojsci.
Sećam se da nam je majka prala odeću u reci. Nikada neću zaboraviti ni kako bi se vraćala s hladnim i modrim rukama… Veče bismo dočekivali kraj peći na drva. Ona bi nam čitala priče kako bismo zaspali, međutim bilo je teško sklopiti oči uz odjeke bombi i pucnjavu pušaka. Često sam dočekivala zoru besana, moleći se kraj prozora uz svetlost sveće da mi se otac vrati živ sa ratišta i da nas odvede negde gde nam neće biti hladno i gde nećemo biti gladni.
Posle dve i po godine provedene u Kulen Vakufu, neprijatelj je bio sve bliži, a moj otac se konačno vratio. Izbegli smo u Srbiju, no stvari nisu krenule boljim tokom. Sve smo izgubili u ratu i jedino što nas je tešilo bilo je to što smo svi zajedno – živi i zdravi.
Bilo mi je devet godina kada je rat završen. No, novi život počeli smo da živimo tek po odlasku u Ameriku 1999. godine.
Sestra i ja smo završile koledž, roditelji su dobili dobre poslove, i imamo dom kakav smo oduvek želeli. U 24-oj sam kupila svoju kuću, a do 27. sam otplatila kredit koji sam podigla za školovanje. Danas živimo život kakav je uvek trebalo da imamo!
