Ni zbog paše nije preverila

Inicijativa da jedna ulica u Bijelom Polju dobije ime Pave i Ahmeda iznova je vaskrsnula legendu o romantičnoj ljubavi lepe Srpkinje iz Vraneške doline i naočitog paše, za koga se udala pod uslovom da se ne poturči... Predanje kaže da je Pava, dok god je bila živa, svakog sabornog dana išla do crkve Ljuboviđe i drugih bogomolja i saborišta u okolini...

Sa tradicionalnog bratstveničkog skupa Milikića - Konjevića iz Pavinog Polja potekla je inicijativa da jedna ulica u Bijelom Polju dobije ime Pave i Ahmeda, da se i na taj način sačuva od zaborava jedna prelepa legenda o ljubavi lepotice Pave, Srpkinje iz Vraneške doline, i naočitog Ahmed-paše, poturčenog pravoslavca, takođe iz ovog kraja.

Malo je krajeva na ovoj balkanskoj vetrometini koji su imali tako burnu istoriju, u kojima je bilo toliko ratova i mirova, buna i pokora, toliko seoba i deoba, mena i sunovrata. Postojana je ostala samo lepota tog krajolika od Slijepča mosta kraj Bijelog Polja do kovrenske visoravni prema Pljevljima, a sve ostalo, od imena do ljudi i ćudi, donosili su i odnosili pogani zemani, bezdušni gospodari i nemilosrdni carski fermani.

Tako je bilo stalno dokle kroz tmuše i magline prošlosti dopiru koreni istorije i dokle seže predanje. Ne samo dok se ova prekrasna dolina reke Ljuboviđe, zbog bogatstva i blagodatnosti, zvala Zlateš (a ljudi su se od pamtiveka jagmili za zlato i bogatstvo), nego i kasnije kad je, pre otprilike četiri veka, dobila ime Vraneš ili Vraneška dolina po znamenitom ovdašnjem knezu Heraku Vranešu.

Ovde, u stvari, i nema nijedne stope koja nema bar po dva imena i kakvu zanimljivu legendu iza toga. Jedna od najlepših i najzanimljivijih je svakako ona o imenu mesnog centra Vraneške doline, Pavinog Polja, koje je svojevrsni spomenik, beleg jedne romantične ljubavi, a lepa priča nije samo plod mašte i viševekovnog narodnog predanja, već ima potvrdu i u nizu neoborivih materijalnih dokaza.

Smrt na porođaju

Jedan od marljivih hroničara ovoga kraja, Đorđije Joksimović, tragajući po arhivima i konsultujući istoričare, došao je do podataka da je ovaj kraj pao pod Turke 1465, a knez Herak Vraneš postao turski vazal. Njegova dva sina, Stjepan i Ljubo su primili islam. Od njih je posebno brzo uznapredovao Ljubo koji je postao Ibrahim-paša i dobio položaj carskog kancelara.

Ljubo, odnosno Ibrahim, imao je dva sina, Skendera i Ahmeda. Ahmed se školovao u Carigradu i, ističući se bistrinom i sposobnošću, takođe dogurao do paše, ali nikada nije zaboravio rodni kraj, pa mu je sultan ispunio želju i postavio ga za hercegovačkog sandžak-bega sa sedištem u Foči.

Malo po dolasku u Foču, Ahmed-paša je došao na jedan sabor kod crkve Ljuboviđe u današnjem Pavinom Polju. Kod te drevne Nemanjića zadužbine bio se sjazio silan svet, a mladom i naočitom paši je zapela za oko lepa Pava, ćerka nekog Nikole Konjevića iz obližnjeg Bijelog Potoka. Paša je zaprosi i ona pristane da se uda za njega kad čuje da u njegovim venama teče hrišćanska, srpska krv i kad joj on obeća da je neće poturčiti i obući joj dimije i feredžu. Dogovorili su se takođe da svi muški potomci dobiju muslimanska imena, a ženska deca srpska, pravoslavna.

Pava je, navodno, već u prvoj trudnoći rodila tri sina - Muša, Hasana i Dauta, a umrla je na sledećem porođaju - i ona i ćerkica koju je rodila. Paša onda naredi da je sahrane na pravoslavnom goblju, nedaleko od crkve Ljuboviđe, sa krstom na nadgobnoj ploči, i da se, kao uspomena na nju, to mesto nazove Pavino Polje. Pred smrt je ostavio amanet da i njega sahrane pored Pave, i to sa polumesecom na ploči. Želja mu je ispunjena.

U narodnom predanju, u kazivanju tada ponajstarijih Pavinopoljaca, Krsta Lekovića i Radoja Bajčete, koja sam svojevremeno, dok su još bili u životu, čuo i zapisao, međutim, Ahmed jeste bio neki potomak kneza Heraka Vraneša, ali je on, po njihovoj priči, kao dete, jedinče nekakve sirote udovice, otet i odveden u Tursku. Dok se školovao i pripremao za janičara, u maglovitim sećanjima je uporno čuvao i tajio uspomenu na rodni kraj i poslednji očajnički vrisak kojim ga je ispratila ojađena majka.

Majka prepoznala sina

Kad je dogurao do paše, izmolio je kod sultana da mu na upravu da taj nemirni hercegovačko-sandžački kraj, krijući da i sam potiče otuda. Veliki padišah mu je ispunio tu želju i Ahmed se obreo u Vranešu s potajnom nadom da će naći majku i zateći je živu. Zalazio je zato po selima, obilazio sabore i teferiče, raspitivao se ko je sve platio danak u krvi i čija su deca odvedena u tursko ropstvo. Tako je, izgleda, doznao i utvrdio ko bi mogla biti njegova majka. Uvrebao je zgodu i jednog dana je tajno posetio iznemoglu staricu, koja je dotrajavala u samoći, jadikujući za jedincem. Kad je upitao da li bi mogla prepoznati sina, starica mu je kroz suze ispričala da je imao mladež ispod leve sise.

Paša je onda raskopčao košulju i pao majci u naručje... Kad su im se osušili obrazi od silnih suza radosnica, Ahmed je majci kazao da sve i dalje mora čuvati kao veliku tajnu, ako ne želi da ga prekomanduju i vrate u Tursku.

Sin je majci, navodno, tu tada poverio i još jednu svoju veliku tajnu: da je na saboru kod crkve sreo lepu Pavu Milikić, ćerku carskog beratlije (činovnika) Milike Milikića (kasnije su se ti Milikići prozvali Konjevići), da mu od tada dan i počinje i svršava s njom u mislima, ali da zorna vlahinja neće ni da čuje za njega kao drugoverca, iako je paša. Ganuta sinovom patnjom zbog neuzvraćene ljubavi, makar i po cenu da se otkrije velika tajna i sina zauvek izgubi, majka je, po prilici, negde ugrabila zgodu i Pavi ispričala ko je Ahmed. To je omekšalo srce dične lepotice i ona je pristala da se uda za Ahmeda, ali samo pod uslovom da zadrži svoju veru. Paša je pristao i ispoštovao Pavinu želju i dok je god bila živa, njegovi sejmeni su je, svake nedelje, svakog sabornog dana, pratili do crkve Ljuboviđe i drugih bogomolja i saborišta u okolini.

I po ovoj legendi, Pava je rodila tri sina, Muša, Hasana i Dauta, od kojih će kasnije postati tri glasovite turske porodice - Mušovići, Hasanbegovići i Dautovići. Ostatak priče o Pavinoj smrti na porođaju, begovoj naredbi da se sahrani na pravoslavnom groblju i po pravoslavnim običajima, da i on kad umre počiva pored nje, i u ovoj legendi je istovetan sa onim što zbore kakva-takva istorijska fakta.

Kazne za zulumćare

A taj brežuljak na kojem su grobovi Pave i Ahmeda, udaljen nekoliko stotina metara od centra Pavinog Polja, odnosno od sadašnje crkve i groblja, vremenom je prozvan grčko groblje. Sem mramorja i kamenih gromada koje i danas gdegde vire između jova i drugog šipražja, posebno su se isticale nadgrobne, pokrovne ploče Pave, Ahmeda i njihovog deteta. Ta ploča sa dečjeg groba, na kojoj je, navodno, bila uklesana kolevka, vremenom je nestala, a Đorđe Joksimović tvrdi da je ugrađena u temelje obližnjeg mosta na Ljuboviđi.

Pod naplavljenom zemljom i muljem, kasnije su se zagubile i u travu zarasle i nadgrobnice Pave i Ahmeda, ali su, zahvaljujući inicijativi Vukomana - Batka Kljajevića, novinara Radio Crne Gore, koji je rodom iz ovog kraja, ploče pre petnaestak godina ponovo otkopane i ugledale svetlost dana.

Inače, naporedo sa ovom lepom, elegičnom ljubavnom pričom, ovde živi i sećanje na dobrotvorstva Ahmed-paše, dotle da se u njegovo vreme narod ovoga kraja nije ni osećao rajom. On je, navodno, bio njegov veliki zaštitnik od turskih zulumćara i haračlija i naročito je nemilosrdno kažnjavao one koji su udarali na obraz naroda.

Legenda dalje veli da je 1637. godine u Vranešku dolinu banuo nekakav skadarski paša, silnik i zlotvor, "da podstriže što je predugačko, da odlije đe je prepunano, da pregleda u mladeži zube... i da raji uzdu popritegne...". Brzo je, po prilici, uvideo da ovde, uistinu, i nema raje, pa se zaputio kod Ahmeda da ga izrezili zbog njegove mekosrcosti i popustljivosti prema narodu. Kad je bio negde blizu crkve Ljuboviđe, konj pod pašom se, navodno, uplašio od odsjaja sunca sa pozlaćene jabuke na kubetu crkve pod pozlaćenim krstom. Besni i pretili vranac je planuo u stranu, paša je pao s njega na glavu i na mestu ostao mrtav...

Ubrzo potom stigla je turska kaznena ekspedicija koja je, pored ostalog, do temelja srušila ovu Nemanjića zadužbinu. Sveštenici su, međutim, uspeli da iz nje iznesu šest tovara knjiga i drugih crkvenih dragocenosti i sklone ih po okolnim manastirima. Dobar deo je potom raznet i sklonjen po manastirima i crkvama u Srbiji. Nešto od tog blaga se, kažu, i danas može naći u manastiru Bogovađa kod Valjeva koji je, po prilici, obnovio neki kaluđer Joksimović, rodom upravo iz Vraneške doline.