Zatočnik i čuvar srpskog jezika

Na drevnom groblju Dublje, u gornjomoračkom selu Bojići, večno će počinuti i smiriti se pesnik Momir Vojvodić, veliki nesmir, "metohijski pogorelac i morački zatočenik", koji je nakon 75 godina hodočašća na ovom svetu nedavno preminuo u Podgorici. Otišao je jedan od najvećih ovovremenih podanika i zatočnika srpskog jezika, koji je to neprestano, više od 60 godina, dokazivao i potvrđivao.

Sa promocije jedne od poslednjih Momirovih knjiga

I kao profesor srpskog jezika i književnosti, koji je izveo i čašom Vukove "medovine" opjanio nebrojene generacije đaka, a naročito kao pesnik, koji je nakon više od 60 godina pesničkog, stvaralačkog rada (prve pesme je objavio još kao gimnazijalac) ostavio biblioteku od oko 50 knjiga stihova sročenih na najčistijem narodnom, moračkom, Vukovom jeziku. Da se i ne govori o njegovim besedama, pesničkim esejima, književnim studijama i prikazima, polemikama i raspravama o jeziku, o njegovom plodnom prevodilačkom radu.

Na onaj svet je otišao sa živom kosovskom ranom na srcu koja je prokrvarila još daleke 1941. godine kad ga je majka kao dvogodišnjaka ponela u naručju iz Metohije, iz Ponoševca kod Đakovice, gde je ugledao svet, kad je njegov otac kao i toliki drugi pogorelci i izbeglice morao da beži s Kosmeta pred balističkim terorom i spas traži u prapostojbini, u Gornjoj Morači, gde su beskućnici i prognanici odvajkada unosili glavu i nalazili spas.

Upravo tu, pod gornjomoračkim zvezdanim šarom oprtim na nebotike i orlosedine Tali, Potajske gore, Pockog vrha, Đeda, Sumora, Zebalca, Pandurice, Vrmca, Tijentače, Gradišta, Moračkih stolova i Orlovače, tu gde se prvi put glasnula njegova pesnička lira, Momir Vojvodić je još za života svio svoje večno gnezdo. Odabrao je verovatno najstarije groblje, ne samo na prostoru vale moračke, da vekuje u senci nesumnjivo najstarijeg hrasta na Balkanu:
"Desno, dva veka, kad prođeš Kolašin,
Kuda bog i prosjak nebom korača,
Srešće te moja timorna Morača,
Gde i za mene ima zemlje aršin..."

Nadgrobni krst Momira Vojvodića pored hrasta o kojem je pisao

Vojvodić je još za života, upravo tu, podalje od tog gorostasnog stabla, "da mu ne povređuje koren", sagradio skromnu grobnicu s lepim belim krstom i odlučio da se vrati na mesto gde se kao čobanče odmarao u hladovini i divio tom zelenom džinu, da bi potom gotovo fantastične priče koje je slušao o njemu pretakao u stihove.

A oni koji se bolje razumeju, fitolozi i fitogeografi, smatraju da je reč o nekoj posebnoj vrsti pitomog grčkog duba, kakvog, koliko se zna, više nigde nema u okolini. Obim njegovog stabla pri zemlji je u ovom trenutku veći od 13 metara, visok je 30 metara, a ogromna granata kruna pokriva površinu od nekoliko stotina kvadrata. Veruje se da potiče još iz pretprošlog milenijuma, ali to nije moguće precizno izračunati pošto je dub iznutra šupalj:

"Vekovima krstolike krune, spolja deblja a unutra trune", veli Momir Vojvodić u jednoj od pesama u kojoj taj "krstati dub" naziva "crkvom koja lista".

Pretpostavlja se da je dub nekada pogodio grom i spržio mu utrobu, ali se moćni koren odupro. Odoleo je i vatri koja je potom u nekoj prilici planula u njemu (do pre 20 godina sa donje strane je na stablu postojao veliki otvor kroz koji se moglo ući u prostranu šupljinu u kojoj su se čobani igrali i sklanjali od kiše) i nekom orkanu koji mu je polomio nekoliko velikih krakova. Od dva, koji se od glavnog stabla, pod uglom od 90 stepeni odvajaju na jednu i drugu stranu, ostali su samo patrljci od kojih metar ili metar i po, koji sa stablom formiraju pravilan krst, pa otuda i hrast zovu krstastim.

Od tada je, kako je za života tvrdio i sam Momir Vojvodić, počeo vaskrs ovog gorostasnog drveta, koje je počelo da pušta mlade grane i dalje deblja, dotle da na njegovom stablu više nema čak ni onog otvora, i on je zarastao. Meštani od tada veruju da je u pitanju neko sveto drvo, koje sada pomno čuva i verovanje da bi se onome ko bi i suvarak ispod njega uzeo da založi vatru, a kamoli ko bi slomio ili mu otkinuo zelenu granu, ruka osušila i neko veliko zlo ga zadesilo: "A ko u to sumnja u Morači, neka ko ja u njega konači", govorio je pesnik Momir Vojvodić koji je opevao i ovekovečio ovo stablo kojem se, eto, vratio na kraju svog životnog kruga.