Granate satrle i nejač
Jedan mali, izbledeli plišani meda i fotografija oca Mirka u formatu potrebnom za predratne lične karte. To su sve uspomene sestara Aleksandre (21) i Tanje (18) Stjelja, rodom iz sela Zagrad kod Benkovca. Danas žive u Barajevu nadomak Beograda, kod ujaka i ujne, koji se o njima brinu kao o svojoj deci. Njihova potresna, stravična izbeglička priča iz "Oluje", jedna je od 30 koje je Srbija uvrstila u dokaze kontratužbe protiv Hrvatske za genocid.
Aleksandra je imala samo tri godine, a Tanja je još bila u stomaku majke Vedrane, kad su tog avgusta 1995. godine glavom bez obzira krenule sa još 200.000 drugih Srba iz Hrvatske ka Bosni.
Dečje svedočenjeMirko i Branko Stjelja sve do 2002. godine su vođeni kao nestali, a zahvaljujući Aleksandrinom "svedočenju" da je kolonu napao avion, locirano je mesto gde su bili sahranjeni. Te 2002. njihovi ostaci su ekshumirani i preseljeni na groblje u Barajevu. |
Njihovu kolonu 7. avgusta je kod Bosanskog Petrovca, na putu za Ključ, presrela avionska granata Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U kasnijim izveštajima pilot tog aviona je napisao da je "akcija uspešno završena" i da je "neutralisan veliki broj oklopnih vozila srpske vojske".
Aleksandra i Tanja odlično znaju da to nije tačno jer je to bila kolona izbezumljenih ljudi koji bežali da spasu žive glave.
- Otac i deda su bili u automobilu, a stariji brat Savo i ja sa majkom i bakom u jednom šleperu ispred, koji nas povezao jer im je otac dao kantu benzina zauzvrat. I dalje mi se, kao da sanjam, javlja zvuk tog aviona kako nam se približava, onda eksploziju i na kraju stravični krici svuda oko mene - priča Aleksandra.
Otac Mirko i deda Branko su tada poginuli, kao još sedmoro drugih Srba, od čega je čak četvoro bilo dece.
- Ja sam od udara pala u nesvest, probudila sam se u bolnici, zašivali su mi ruku i onda je baba ušla i vrištala je. Rekla je, još samo mu se ruka mrda, znala sam da je reč o mom tati, znala sam da je išao iza nas i on je izgoreo, a ona ga je uhvatila za ruku - seća se Aleksandra.
Još nas strah ne napuštaAleksandra i Tanja ne kriju ogromnu zahvalnost ujaku i ujni koji su ih izveli na pravi put. Ujna, Natalija Tintor (49) uz gorak osmeh komentariše da je i sama doživela izbegličku sudbinu, ali da joj je najtužnije od svega to što izbegli Srbi i danas imaju strah da obiđu grobove predaka.
|
Ona je sa majkom u osmom mesecu trudnoće takođe povređena od gelera, ali su ipak uspele da se dokopaju Novog Sada. Majka Vedrana je poživela taman toliko da na svet donese Tanju.
Štrbac: Ubistvo s predumišljajemDirektor Veritasa Savo Štrbac kaže da je tragedija ovih sestrara uvrštena u kontratužbu Srbije kako bi se opisala "hrvatska sistematičnost" u etničkom čišćenju. |
- Ne, nikada nisam bila u Hrvatskoj. Aleksandra je prvi put otišla pre dve godine. Mislila je da to što stalno sanja kuću s vinovom lozom neki "znak". Kada je otišla tamo shvatila je da su to sećanja - priča ova devojka koja uskoro završava Poljoprivrednu školu u Barajevu, a Aleksandra studira.
Žive u jednoj kućici na obodu Barajeva. I ne žale se. Aleksandra dodaje da je većina zajedničkih prijatelja tek posle priloga na RTS shvatila kakvu su tragičnu sudbinu doživele. - Ni sestra ni ja nikome nismo pričale. Jednostavno, ne želimo da nas bilo ko sažaljeva - objašnjava starija sestra.
Obe priznaju da ne prate pomno događanja pred Međunarodnim sudom pravde, ali veruju da istina kad-tad mora da pobedi.
- Ne znam kako će se to suđenje završiti, ali bih volela da neko odgovara za ono što se dogodilo i mojoj, ali i na stotinama hiljada drugih porodica Srba iz Hrvatske - kažu na kraju razgovora sestre Stjelja.
