Poslednji graničar Kirinske republike
U Kirin, nekad veliko kordunaško selo, u bolja vremena moglo se prići iz pravca Karlovca, Zagreba, Vrginmosta, Bovića. Putnik namernik nije mogao da promaši, samo je bilo bitno ide li u Jamare, Dolinare, Pećinare, kako su se sve zvali zaseoci u tom nekada velikom srpskom selu. Toliko velikom da su ustanici u Drugom svetskom ratu, prkoseći Paveliću, proglasili Kirinsku republiku, na čije je granice taj zlotvor početkom rata došao, ali se nije usudio ni nogom da kroči u Kirin.
Da poglavnik, ustane iz groba, što neki katolički sveštenici redovno na godišnjicu njegove smrti prizivaju, i poželi da drugi put osvoji Kirinsku republiku, teško bi mu to danas pošlo za rukom. Istina, potomci partizana Kirinjana sada su razbacani po celom svetu, od Srbije do Australije, i ne pada im na pamet da bi branili Kirin i republiku. Na njenom braniku ostao je samo jedan borac - 78-godišnji Simo Halavanja. A do čuke uz koju se privila njegova kuća danas se teško dolazi. Put je zarastao i isprekidan brojnim preprekama.
ZAOBIŠAO GA I STEJT DEPARTMENT
Poslednjih nekoliko kilometara do deda Simine kuće mora da se probija preko srušenih stabala i razlivenih potoka. Baš toga dana Stejt department objavio je izveštaj o stanju ljudskih prava u svetu, u kojem u delu o Hrvatskoj stoji da su u njoj još diskriminisani na prvom mestu Srbi, pa Romi...
U jame i na zgarišta- Kirin je imao republiku u onom ratu. I sada se ona vodi, ali nema naroda. Pavelić je došao do Bovića 1942. godine, ali nije mogao u našu republiku. Hteo je on sa svojim koljačima u Kirin, ali su se borci dobro držali. |
Deda Sima odmahuje rukom.
- Nisam ja obuhvaćen u tom izveštaju. Ovde niko ne dolazi, ni popisivači stanovništva, ni za izbore, a kamo li Amerikanci. Ja sam davno izbrisan - priča Sima, a uz nogu mu mešanac Garov i mače u ruci.
Priča da opština nema novaca da popravi cestu. Pre tri godine slomio je ruku pa ne može da radi sa motornom testerom sve i da je ima. Kada se 2001. vratio platio je buldožer da prokrči put, ali je ponovo propao i zarastao, a on više nema da plati.
- Opština ima sredstva za održavanje tih puteva, ali za mene nikad ne dotekne. Dvadeset godina je tako. Samo kradu i otimaju, a sirotinja trpi - priča Sima.
ŠUMA NA ORANICAMA
U opštini je srpska vlast, odmahuje glavom Sima, ali se to ni po čemu ne vidi. I oni jednako kradu i ne vide sirotinju.
A u Kirinu su kuće bile pune čeljadi. Sva šuma do "Oluje" bila je oranica. A sada niko da prođe, svrati na rakiju.
- Da me, da zlo ne čuje, zaboli ni Hitna mi ne može doći. Kada sam pre tri godine slomio rame, dva dana sam čekao doktora. Došao je peške i na nosilima su me odneli do ceste - priča Simo.
Sada živi od 150 evra poljoprivredne penzije i kaže da je veliku grešku napravio kada se 2001. godine vratio u Kirin.
- U "Oluji" su nas tukli avionima, topovima, pa pešadija. Mnogo je naroda izginulo. U koloni su ostali traktori, prikolice... U Prijedoru nas strpaju u vagone i prema Kosovu. U Nišu smo svi izašli iz voza, pobunu napravili. Tu nas je policija odvela u Pirot. Hranio sam i svinje, vrt obrađivao, svega je bilo. Bolje bi bilo da sam ostao tamo. Majka me je dovukla ovamo. I tako sam ostao u ovoj pustoši. Ovih nekoliko kokoši, pas i divlje svinje jedino su mi društvo - ubija Simu samoća.
